Učitelj

746 УН и ТЕ

рука треба да је на даски или столу мало изнад корена шаке. При писању дете треба више да се наслања на леву страну тела, јер кад је десна страна слободна, онда се и лакше пише.

9). За писање је најбоље узимати црно мастило. Друга мастила брже ветре, а и њима се више прља хартија. Ако већ нема сталних дивита у скамлијама, онда је најбоље препоручити деци да набаве стакла која 'не могу лако да се претурају и која нису дубока. При умакању пера у мастило, треба децу зарана навићи, да не спуштају јако перо у стакло, јер се тако честим ударањем пера о стакло ово брзо иступи, па и поквари. Даље не треба никако деци дозволити да много умоче перо у мастило и да ово после „тресну“ по патосу, те тако да брљају патос и прсте. Зато е најбоље да пера умачу полако, пажљиво, овлагом, и да увек при извлачењу пера из стакла, очешу грбину или испупчену страну овога о грлић истог.

10). Децу треба одмах од почетка навикавати да писање сматрају као неку врсту цртања извесних слика. Зато треба да извлаче, или пишу, слова тачно по прегледу или упуству. Ни један час, ни минут, не треба деца да пишу без надзора наставниковог. Овде треба бити доследан до скрупула. Данашње наше монополисане писанке за ђаке основних школа имају на свакој својој страни по један исписан ред који служи ђацима за преглед или углед. Нама се чини да ови почетни угледни редови више одмажу но што помажу. Деца унапред стекну уверење да онако не могу да напишу, а и многи наставници не пишу и нерашчлањавају слова на њихове основне црте, већ, по већ датом почетку, или угледу само кажу деци да пишу „први ред“, па раде неки други посао; а како деца испишу тада тај „први ред“, без надзора и упутства самог наставника, знају они који су имали прилике та писања да виде и да прегледају. Зато сваку црту, свако слово, сваку реч, треба наставник прво да напише на великој табли, па тек после деца одатле то полако и пажљиво да преписују.

11). При писању треба децу навикавати да не хитају. Зато треба завести сачекивања или чекања у писању. Кад који испише црту, слово, реч, реченицу или ред треба мало да почека. Ово чекање не треба да буде досадно и да прелази границу дечјег стрпљења. Време сачекавања може наставник да одреди према ђаку који не пише сувише споро ији сувише брзо, а може и сам да оцени то време, од прилике, према ономе шта ђаци буду писали. Ако се пише усправно, онда треба настојавати, да свака