Učitelj

1990 МУ ЧИГЕЉ

и задовољства могу да пренесу у положај других. Јер није могуће да неки може да разуме болове и задовољства других и да појми мотиве, када он сам никад није искусио такве болове. задовољства и мотиве! Оно што је морално јесте унутрашњи осећајни процес; али како се може овај процес васпитаницима очигледно да представи, када они сами никада нису имали такав процес! То значи исто толико, као кад би се рекло, да слепци могу да посматрају објекте и да разликују боје, које они никада нису видели!

Но је ли могуће да се васпитаници само својим радњама и. искуством оспособљавају за преношење у унутрашњост — у стање других! Тамо где васпитаници употребљавају своју снагу и том употребом осећају бол и задовољство, дате су праве прилике да. васпитаници постану свесни болова и задовољства других људи, — јер само такве околности довољно утичу на њихово преображавање, чиме се ствара могућност да се осећања, мотиви и радње других људи на основу својих болова и задовољстава јасно и разговетно могу да појме. Очигледност дакле иде овде из умутрошњости на спољашњост а не обратно. Утицаји наставним градивом су дакле врло слаби и апстрактни, а да би могли да проузрокују такво преображавање и душевне покрете. Наставно градиво из живота може се само онда употребити са успехом, када се морални фактори буду пробудили и развили радњама васпитаника. То је градиво онда важно за јачање моралних процеса и за њи"хово распростирање на шире кругове људи; оно дакле може помоћи, али не из основа нешто створити. Хербартовци чине погрешку, кад мисле, да се оно, што је морално, може да проузрокује само наставним градивом у опште, а ова заблуда проистиче отуда као што је поменуто, што они претпостављају већ оно, што се васпитањем треба да створи. >

Ако обухватимо ове чињенице у моралној наставној методи, које говоре против становишта Хербартоваца, то ћемо исте у следећем изразати:

1) Хербартовци базирају своју моралну наставну методу на једној метафизичкој претпоставци: да не треба стварати ни развијати оно што је морално него само пробудити, што нити одговара варијабилитету инстиката према животним околностима нити развитку човека у опште.

2) Њихова очигледна средства не могу очигледно утицати, јер оно што је морално не лежи на објективној него на субјективној страни људских радња, а да би васпитаници могли да појме такву