Učitelj
784 се У ЧИ ТЕ ЈБ
употребљавају простонародни говор, по коме се х, у највећем делу српскога народа, не изговара. Пошто је књижевни језик усвојио глас х, који се употребљава етимолошки, књижевни облик мора бити само бахнути-бахнем и сл.
Говори, дакле, и пиши: бахнути-бахнем, бахтати-башћем, бахтати се-башћем се, бахат (а не: банутши-банем, бактатибакћем, бактати се-бакћем се, бакат).
89. Арбанаски или арбанашки 2
У старословенском језику овај придев гласи дрвандењскћ (АБапогшт), које је постало од лрвлнленић (Абапи). |
Од старословенског арвлилељекћ у српском језику могло је постати само арбанаски (арбанасљскљ = арбанасск-и = арбанаски), а никако арбанашки; јер се ни по којем гласовном закону -овде с не може претворити у ш.
И у старим споменицима облик арбанаски много је обичнији и старији него арбанашки. Упореди и примере из новијега времена: „А латински говори, арбанаски заноси“ („Нар. пјесме“, 1, 417.), „Пуни су ти арбанаске ћуди; нит су Турци, нити су Латини“ („Нар. пјесме“, У, 542), „Крањско звоно и арбанаска жена и градско магаре, то су највећи мученици на овоме свијету“ (Вук, „Нар. послов.“, 160.) и др. |в. „Кјесшк ћгу. Ш згракога јемка“, стр. 1024.
И у Вука налазимо само: арбанаски, Арбанас. Арбанаса ( „Српски рјечник“, Ш изд., стр. 7.); а нема арбанашки. Тако иу Даничића: Арбанаски („Основе“, 309.).
Јасно је, дакле, да је старији, етимолошки и једино оправдан књижевни облик арбанаски; а облик арбанашки новијег је порекла и постао је аналогијом према придевима на — шки, где је ш постало правилно (влашки, монашки, шешки и сл..
Зато говори и пиши арбанаски-а-о (а не арбанашки-а-д).
х
90. Цигла или цигља 2
Врло многи погрешно говоре и пишу цигља.
Ово је немачка реч Жере!; а од тога је у српском језику могло постати дигла, а не цигља.
Ова се реч јавља у споменицима тек у ХУШ веку, али само у етимолошком облику дигла: „Па реки тафипе, ореке он се“ (А. Качић, 1760. год.), „Ттед стек! своји тароузда“ (М. А. Рељковић, 1779. г.), „Кгић рпзт ђехођгагпо орекот 6 сот памуаји“ (А. Канижлић, 1780. год.) [„Кјесшк ћу. Ш згр. једка“, стр. 780 |.
И Вук и Даничић употребљавају етимолошки облик дигла (ци-