Učitelj

Књижевни преглед 69

а нарочито у књизи Беда философије и Енгелс у Анши Дирингу u O Фајербаху износе ове основе, управо ту они оцртавају дијалектички материјализам. Касније Диуген са покушајем KOHструисања пролетерски философија у дијалектичком монизму и Плеханов, отац руског социјализма, донекле, заталасавају радне масе социјалистичке за философију. Но и поред њих остали социјалистички теоретичари слабо расправљају чисто "философска питања.

У последње време у круговима социјалистичким прокламује се принцип, „да идеолог радничке класе не сме да буде гравнодушан према философији“. Догматички марксизам и критички марксизам, у доста обилној мери, развијају философске студије и философску критику. Незадовољство са философијом дијалектичког материјализма захтева ревизију званичне философије марксизма. Оно изазива читаву кампању — ни до данас не завршену — против „старе философије“, нарочито противу дијалектике, која је завршила своју улогу још крајем прошлог века, од како се јавио чврсто основан метод егзактних наука.

Било, је случајева у самокритици марксизма — на пр.у Русији, да су неки критикујући Плеханова одбацили не само Плеханова, већ прећутно и целу марксистичку философију.

Незадовољство критичких марксиста се првенствено до"тиче схватања основних проблема теорије сазнања. Они траже нов тип социјалног бића и према томе и нове начине мишљења.

Наравно да „нова тражења“ изазивају и нова лутања по „„философској пустињи, по изласку из Мисира дијалектичког материјализма“. Неомарксисти су „жељно тражила обетовану земљу научне философије и дуго су ишли и на послетку налазе секиру иза врата. Налазе емпириокритицизам. Налазе "философију, која је предходила философији Ф. Енгелса — чије је принципе предвидео још Н. К. Михаиловски. Нашли су емпириокритицизам, на који су се више пута ослањали у борби са метафизичким заблудама — како ортодоксни, тако и јеретички марксисти. Нашли су кригички позитивизам Херинга и -Ласала Рилов реализам; нашли су Петуолда. И што је најзанимљивије, пронашли су Р. Авенаријуса и Е. Маха“. Самокритика марксизма није марксистичка, нити оригинално социјалистичка. „Она је буржоаска, еклектичка; она је у ствари »Apyro danabe KDHTHKe peBHaMOHH3Ma C JIeBa H C ecHa“.