Učitelj

536 Учитељ

Уметност има своје нарочите слуге и на неки начин треба удесити да је она приступачна онима који су јој посве одани и који су јако даровити да их не би народ изгубио из вида, како би се посве упрегли у служду уметности. То је скоро увек начин да елита Ба модуђам за сваког појединога — „да постане шта воле“

Толстој вели да је све то наопако. Сви треба да уживају у уметности и он то сматра аксиомом. Белај лежи у правцу жојим уметност греде. Лепе уметности на кривоме супутуаи „данас не стоје боље. Оно што је речено за музику, поезију и вештину, таман вреди и за књижевност. И сувише много добрих ствари не допру до маса. Они чују зујање телеграфске сжице али се не служе телеграфом.

С правом се може рећи да је слобода главни чиниоц у Толстојевој педагошкој теорији. Васколики његов рад оснива се на слободи у најпотпунијем смислу. Да је то тако можемо поткрепити овим фактима:

1. Деца одабирају све што хоће да уче и од воље им је како да то уче.

2. Резултати су добри за ђаке, учитеље и еволуцију методе.

3. Учитељи нису налазили узрока у неуспеху наставе у лењости, несташлуку, глупости, глувоћи и муцању ђака већу мишљењу да је грешка долазила од нас самих па и према томе настојали да нађу лека.

4. Деца су учила брзо и лако. а су хтела да се поду"чавају и у вече.

5. Деца су посве слободна у разреду а то је главни услов успешног настављања.

6. Природни се односи увек побуђују између учитеља и ђака.

7. У пријатељским односима учитељ потпуно проучи „своје ђаке.

8. Метода се увек прилагођавала тако да је пристајала и пријала ђаку а не учитељу.

9. У петнаестој години метода се све то више приближавала ђаку, а учитељи су осећали потребу учења.

10. Ђак се ставио у прочеље васпитања помоћу најлакашег и најједноставнијег пута и не помоћу какве методе која „се једном за навек скаменила.

Толстој тражи „извесни педагошки такт“ и ми то од срца