Učitelj

Женскиље у „Горском Вијенцу“ 469

Гледа сам га ђе скаче с момцима: Скочи с мјеста четрнаест ногах, А из трке двадест и четири;

По три коња загона прескочи.

Какав бејаше у бојуг Најдостатнији сведок, Вук Мићучновић, каже;

Шјест пути сам с њим на муку био, Ђе прах гори пред очи јуначке

И ђе главе мртве полијећу;

Јоште таквијех очи гвозденијех

Ја не виђех у једнога момка,

· А немаше јошт двадесет годинах..

У земљи, где се обожава лична врлина, и лепота је лика знак племените душе, Батрић бејаше и леп толико колико јунак. Кнез га Роган, описује:

Е предиван бјеше јад га наша ! Кад се шћаше ођест' куд да иде Па обуци оне пусте токе,

Шал црвени свежи око главе, А пани му перчин низ рамена, Двије пушке метни за појасом, А припаши мача о појасу,

А у руке узми џефердара:: Красна лица, висок као копље, Кад помислим и ја какав бјеше, Распале се уз мене пламови !

Такав је витез погинуо, а оставио је деда Кнеза Бајка, „оца Пера, седам брата ожењених, три сестре девојке, два синчића „ка: двије јабуке“... Кад су се главари црногорски, ускоро по том, на Цетињу настанили да већају како ће земљу одбранити од потурица, дошао је на то веће и стари дед Батрићев. Преноћивши ту с главарима, он усни „грдан сан:“ видео је све оружје своје поломљено у комаде! Одмах је знао да је сном несрећу наслутио. Несрећа је још истога дана дошла.

Тек што су, у весељу певајући, прошли турски сватови, наиђоше, као контраст, покајнице уз поље; пред њима млада девојка, сестра погинулог Батрића, тужи у познатој тугованци, једној од најдирљивијих елегија.

Сестра жали за братом. Бол је велики. То знамо сви а песник је знао да је у његову народу сестри брат апсолутно највећа љубав. Погинуле је брат овде тужној сестри сва слава и свако добро. Она га у тугованци назива: брате рано! —