Učitelj

Слободни писмени састави 361

и не развија дечји природни, од куће донесени говор, него га напротив, спутава. Дете је код куће научило да поступа природно; да искаже што мисли, да искаже што осећа, да искаже што хоће. У школи престаје све то, ту је свака слобода исказивања мисли строго забрањена. Ту дете, као робијаш у немачком казненом заводу, има само да одговара на учитељева питања, или да понавља што је рекао учитељ или што му је друг већ поновио. Највише што се школској деци допушта, и што ствара илузију слободе исказивања, то је да прочитану или од учитеља саопштену садржину понови „својим речима“. Али што је најгоре, то је оно спречавање природног говорног развитка, које се врши баш из намере да се говор развије. Робијаш у немачком казненом заводу сме бар на постављено му питање одговорити природно као и слободни људи. Школској је деци и то забрањено. У већини данашњих школа, обично највише у школама оних учитеља који хоће да се покажу да су добри дидактичари, на постављено учитељево питање не сме дете да одговори природно, као што би одговорило оцу или мајци, него увек, и кад то ради веће јасноће можда и треба, али и кад никако није потребно, кад је чак и смешно и ругобно, увек и увек само у потпуним реченицама. И дете, место да се вежба у бирању израза којима ће лепо, природно одговорити на учитељево питање, мора да се мучи да запамти речи у упитној реченици учитељевој да би могло саставити одговор у потпуној реченици. Ако сте се на одговарања дечја увек у потпуним реченицама из буди којих разлога толико навикли, да вам такво неприродно одговарање не изгледа нимало ружно, покушајте да се са таквим поступком школе, која и по вашем уверењу, извесно, треба да спрема за живот, за тренутак пренесете у тај прави, истински живот. Седите, на пр, у кафани, пушач сте, а заборавили сте код куће дуван, па се обратите вашем пријатељу: „Имаш ли, Јоцо, Бога ти, мало дувана Ја моју дуванкесу заборавио код куће“. И ваш пријатељ, место да вам одговори природно : „Имам, ево ти |“, да то нико у кафани и не примети, скочи као опарен, исправи главу и дрекне, да сви у кафани чују и чуде се: „ја, Стево, имам дувана. Ја моју дуванкесу нисам заборавио код куће“. Рећи ћете: „Али друго је школа, друго живот. Школа тек спрема за живот“. И питаћете: „Па како ћемо дечји