Učitelj

590 Учитељ

један свет; хитаћемо да за времена стигнемо на обалу великог Дунава, страховите реке о којој сам много слушао, како бисмо ухватили лађу која ће нас од Дубравице одвести у Београд; повешћу се на такву лађу први пут у животу; видећу толики свет, сјај, свечаност, војску, гледаћу у Народном Позоришту „Маркову Сабљу“ и у дому Велике Школе једну културну изложбу, па ћу у повратку после десетак дана на лађи од Панчева до Дубравице бити сведок праве битке између Срба путника и неколико Турака, од којих ће Срби преотети у Панчеву купљено бело робље, — а кад, после толико утисака и доживљаја стигнем у идилично село своје, и у школи ћу од првог дана уједанпут и бев поступног прелаза са живим интересовањем пратити сав рад, у свему ћу учествовати, све ће ме интересовати и све ћу сјајно разумети, речју — бићу у целој школи апсолутно први ђак! ја сам о детаљима овог пута који ће ме преобразити написао и објавио неколике занимљиве фељтоне, а овде ми је дужност изјавити уверење да је тај мали доживљај био онај срећни ударац који је нашао искру у животу моме. Сматрам да је то био један психолошки моменат с којим је имало да рачуна све потање школовање и учење моје. За све сам даље време, докле год клупу нисам заменио катедром, био и остао савршено поуздан ђак — па ипак сам школу вазда волео више као збориште добрих другова него као службену институцију за прибирање знања које ће ми, како се каже, требати у животу. Баш ми је та празна намена похађања школе, та задаћа да треба набавити научне робе коју ће ми ваљати крчмити у животу, и чинила школу хладном и несимпатичном. ја, који за повише последњих година живим повучено, вазда вољах друштво и свет, бејах и сад сам — филантроп.

Хладноћа ме је службеног позива и школског вазда одбијала. А и како бих волео институцију, која ми је нескрупулозно и отворено казивала како постоји зато да ме мучи. Највећи и најјачи ђак првог разреда бејах ја; најмањи и најслабији зваше се Жика, оличена симпатичност детенцета неисцрпне безазлености и чистоте првих зрака румене зоре. Наш је учитељ, сећам се добро, још за раних јесењих дана морао оставити школу и ићи на десетодневно вежбање народне војске. Дошао је да га замени један свршени богослов; не знам ни