Učitelj

166 Учитељ

њих мора одговорити: и ако му то није одмах полазило за руком, није одустајао све дотле, док ученику најзад није свануло, и он сасвим јасно видео, шта се од њега тражи и шта треба да рече или да уради. Стога Бакић није ни имао слабих ученика, за њега није било ни слабих оцена, и за све време свога учитељевања, у свим школама, на којима је радио, — он није дао ниједне.

То схватање индивидуалних особености, то понирање у друге природе, тај смисао за друго и за друкчије истиче из једне значајне особености Бакићеве, из његове велике објективности, и у томе је други део тајне његова успеха. Ако и припадник једне школе, под утицајем два знаменита представника њезина, Бакић се још за времена свога ђаковања не одлучује за ортодокснога Цилера него за слободнијег Стоја. Тако је Бакић постао хербартовац самосталнога и слободнога правца, и стога је лакше могао примити у основу своје педагогије и тековине новије психологије и самосвојније је изградити. Самосвојност се његова огледа и у томе, што је унео у њу и свој лични и национални моменат (он је говорио и писао оно „чим је сам прожеш“) и сршско родољубље и отачаствољубље (натпис и једном његовом делу) основни је мотив његова васпитачкога рада. Али ту опет видимо његову објективност. Његов национализам никада није био ексклузиван ни наметљив, као што најбоље доказује чињеница, што су његови ученици, готово одреда социјалисте под утицајем Васе Пелагића, примали његову науку и љубили и поштовали свога учитеља. Износећи и бранећи своје стајалиште вазда објективно Бакић је на тај начин стекао признања не самогу својих критичара (и других школа и противних праваца), него је и кроза све трзавице, кроз које је нарочито учитељска школа пролазила прошлих деценија, умео да је изведе из свих криза, и да уједно у сећању својих ученика остане као најуваженији учитељ њихов. А то је признање за једнога педагога најдрагоценије, и најјачи доказ, да је он своју дужност добро испунио.

Тежњу на практични рад и жељу да се он што више прошири и удуби, показао је Бакић и као професор велике школе. Под њим је основан први дедагошки семинар у Србији (1897.), коме је био циљ да наше будуће наставнике средњо-