Učitelj

Књижевни преглед 291

Тиме се одвојио од матице, јер је хтео да уради посао који је потребан ђацима, школи. И добро је поступио кад је тај корак учинио. Па ипак је из Поповићеве Антологије задржано толико да је то градиво и овде главно, да је и нешто више.

Налазим да су различите задаће једне и друге Антоло„логије, кго што их је и различита потреба изазвала. Школи је потребна историјска илустрација нашега песништва. Такав је посао радио г. Живановић. Независно од тога, за унапређење књижевног укуса урадио је своју Антологију г. Поповић. Г. Павловић је јунак да уради и један и други посао: ако за то треба моје гарантије, ја је одмах дајем. Али ни он та два посла не могаше урадити једним замахом. Као што Поповићеву зборнику нису били потребни ни Лукијан ни Сима исто тако за школски „цветник“ није на свом месту ова месма Јов. Дучића:

„Дубровачки епитаф.

Ова стара кућа са грбом старинским,

С балканом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа Кнеза Паска Заде.

Паско Заде Сеше алхимичар; даље,

Познат питагорист, звездар, морепловац; Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: — Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музг и паре...

Но сласт женског тела не позна: од срама Умре... сед к'о овца мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... [и тако даљеј, успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне“.

Што је Јов. Дучића одушевила успомена шаког човека, то ће некад, може бити, казати његови коментатори. Што је «. Богдан баш унео у избор нашега песништва — не знам, и зжалим. Али да се у Антологији, намењеној, и Дре и сад, аиколи, налазе ствари о „сласти женског Тела“ заједно