Učitelj

934 Учитељ 5 штени сви предмети из етнографске збирке Народног Музеја. Мисао о оснивању засебног српског Етнографског Музеја покрунуо је пок. Ст. Новаковић још док је постојало некадање Српско Учено Друштво. На једном састанку тога друштва он је прочитао предлог и нацрт за устројство Историско-етнографског музеја, са циљем „да би се изучио народни живот по свима својим гранама и особинама у прошлости и садашњости." Он је први схватио значај и важност овакве једне установе и њену потребу. То је било још тре 56 година. И ако та мисао није одмах остварена и ако је тај предлог чекао дуго времена на своје реализовање ипак је Народни Музеј прикупљао поред разних старина којима је богатио своје збирке и предмете етнографске, из свих српских крајева, ма да несистематски и без нарочитог плана.

Тек кад је 1899 г. решено питање зграде у којој ће се моћи сместити предмети етнографске природе и кад су одобрени потребни кредити и одређена стручна лица која ће управљати и по плану распоредити музејске ствари, набављен намештај и подесити према потребама музеја локале и остало, Етнографски музеј почео се формирати као засебна установа. Али је ипак требало пуне две године док се зграда преудесила за потребе музеја, набавио намештај, и збирке уредиле. Случај је допринео те је у то време приређивана Светска изложба у Паризу (1900 г.) Србија је узела учешћа у тој изложби. Одбор за изложбу набавио је тада врло много предмета етнографске природе за париску изложбу. Тиме је требао да буде представљен наш народни живот и народне особине страном свету. По завршетку изложбе сви ти предмети враћени су и стављени на расположење Народном Музеју одакле се после пренело све то у Етнографски музеј и тада је он своју главну основу добио.

Историјски развитак нашег Етнографског музеја изнео је врло лепо уредник, Гласника г. др. Боривоје Дробњаковић, у првој Свесци овог занимљивог и одлично уређиваног часописа. |

Г. Дробњаковић је наш познати стручњак, на пољу етнографске науке и антропогеографских испитивања. По-. знати су његови радови Јасеница, Смедеревско Подунавље,