Učitelj

278 Учитељ

би се управо само толико колико је за то потребно, па би игра престала, — а то, обично, није случај.

Друга је теорија скоро преминулог америчког психолога Станлеја Хола. По њему игра је само један специјалан случај општег закона рекапитулације, или понављања. По овоме закону ступњеви умног развитка сваке индивидуе паралелни су културно-историјским ступњевима људске расе, тј. свака особа, у своме духовном развитку, преживљује све оне периоде кроз које је прошла историја његове расе. Тако, на пример, ловачки се ступањ манифестује у дечјим играма, _ у хватању лептирова, птица, скидању гњезда ит.д.; пастир~ ски у оној добро познатој љубави дечјој према неким животињама, на пример, јагњету, итд.

Данас, пак, најчувенија је теорија Карла Гроса; по њему игра је само припремање за животне послове. Тако Грос у ствари изокреће Шилер—Спенсерову теорију, по којој се играло зато што смо млади, тј. пуни „сувишне“ енергије; он вели да смо ми у ствари млади, да бисмо се играли. Овим се хоће рећи да је младост дата да бисмо се припремили за животне послове, а како је игра карактеристична активност младости, то и следује из овога поменута биолошка вредност игре. Да је то доиста тако, види се већ и из чињенице да све оне животиње чији је живот прост, једноставан, имају врло кратак период младости, док оне чији је живот сложенији, више компликован, имају дужу младост. Тако, на пример, није то случајно да женска деца пре достижу зрелост него мушкарци. |

У свакој од овде поменуте три теорије има нешто истине, а највише у овој последњој Карла Гроса. Па ипак, игра је тако сложена активност, мотиви њени тако различити, да се она управо не може дефинисати једном кратком формулом као што су поменуте три теорије. Осим „сувишне енергије“, „рекапитулације“ и „припреме за живот“, морају се признати и други мотиви игре, у првом реду они који су у вези са разним инстинктима: тако игра се јавља као израз инстинкта борбености, позитивног и негативног самоосећања, и конструктивног инстинкта.

ж

Тако смо ми у ова три чланка, који чине једну целину, изнели Макдугалову теорију инстинката. Циљ нам је био да читаоце „Учитеља“ упознамо са овим тако значајним делом психолошке науке, са инстинктима и емоцијама, који, како нама изгледа, јесу и најважнији део њен, а који је, како у нашим психолошким уџбеницима, тако и иначе, у школама, недовољно обрађен.

Боривоје Недић