Učitelj

Урођене склоности 201

јаче индивидуалности, људи чије су духовне особине маркантније, истичу се у друштву, и ауторитет који им ове особине прибављају, чини да они буду запажени, цењени и поштовани. Они се тако истичу као пример, „модел“ за подражавање, копирање.

Од коликога је значаја пример у васпитању, мислим да овде није потребно истицати; то зна сваки који се васпитањем бави. Ми овде само указујемо на то, да је и овај важан васпитни чинилац основан на једној урођеној склоности, и да према томе, васпитање опет налази једно од својих важнијих

· средстава у психологији дечје душе.

Али подражавање је исто тако, и још више, значајно у друштву уопште. „Подражавање је, вели Макдугал, једна од великих друштвених конзервативних сила: оно нагони сваку генерацију да прими са што мање промена масу обичајаи предања ранијих генерација. Али подражавање је конзервативно само захваљујући његовој кооперацији са навиком. Јер навика поставља узане границе подражавању, које ствара друштвене промене увођењем у класу или народ начине мишљења или ради других класа или народа. Навика обезбеђује да сваки нараштај, у главном, подражава оном који му је предходио, пре него неком другом страном моделу. На тај начин завичајни, локални, класни начини мишљења, осећања и рада јесу први модели са којима се дете упознаје; под њиховим утицајем стварају се прве навике и утврђује се једна јака наклоност, тако да док дете стигне под утицај страних модела, оно је већ укалупљено по калупу своје нације, класе, завичаја, и веома је мало способно за какву радикалнију промену“. ·

На питање шта је играг Врло је тешко дати, од прве, тачан и прецизан одговор; јер врло је тешко повући линију између игре и рада, — одредити где престаје игра и почиње рад, или обратно. |

Има неколико теорија које покушавају да даду одговор по то питање — шта је игра» Најстарија је ШилерСпенсерова теорија по којој је игра „израз сувишне енергије“. Код младих створења, која немају да се брину за животни опстанак, енергија се, услед нерада, нагомилава и јавља се потреба да се на неки начин ослободи. Ово „ослобођење“ је игра. — Доиста ми видимо, неки пут, да је игра сасвим бесциљна: бесциљно претурање, бацакање, трчање, викање и т. сл., и вероватно је да у овој теорији има нешто истине. Али ова нам теорија не објашњава зашто се неки пут игра и до потпуне изнемоглости, исцрпљености; јер, ако би циљ игре био само да се утроши сувишна енергија, играло