Učitelj

342 У штите љ

готовог од развијућег човека, огромно одстојање између детета и одраслог. (О, какви су то неразумници! У њиховом разреду седи можда будући геније, чије су дечје мисли већ веће од њихових готових формула, чија се душа већ смеје њиховој шупљој надутости! Русо је казао једном, да нема праве љубави без одушевљења, ни одушевљења без предмета замишљеног савршенства. Ово важи пре свега за становиште педагога према дечјој природи. Мишљење учитељево о детету у опште мора да буде оптимистичко. Он мора да верује у доброу бићу развијајућег човека. Он мора пре свега да може поверовати у могућност развитка овсг доброг и племенитог. Жучни песимизам над човечјом природом не може да створи никакво педагошко одушевљење. Одушевљење, јака нагонска сила за усавршавање уметничке диспозиције, уједно је неопходно и за развиће специфично-педагошког талента.

Ова љубав према деци, ово уживање, ово утоњавање у | дечју природу је уједно и природни предуслов за разумевање дечјег душевног живота. Ко сам не постане дете, тај ће се узалуд трудити да разуме децу. Свеколико разумевање туђег душевног живота почива само на пројекцији сопствених мисли, осећаја и емоција у души других. Коме недостаје могућност, да се потпуно постави на дечје становиште, томе ништа не користи психолошко знање; он преживљује у таквим моментима дубину дечје психе, и ово преживљавање је за педагошку праксу много важније од потпуног познавања дечје психологије. Ко може да буде дете, томе здрави инстинкт у моменту каже шта треба да уради. Психолошка спекулација би у пракси или промашила, или би у сумњи и оклевању пропустила моменат акције. Здрави осећај бира без оклевања за сваки поједини случај одговарајуће. Дечје природе хоће да се посматрају осећајно и уједно интуитивно, једном речи да се с њима преживљује. Оне се не дају подвести под ниједну научну формулу. Сва дечја психолошка испитивања промаше у својој практично-педагошкој примени на дечјој индивидуалности, која ће схватљивој анализи остати вечито несхватљива и недокучива.

И баш због тога је специфично-педагошко понашање учитељево тако близу, сродно уметничком, и педагошка диспонираност поклапа главним тачкама с уметничком.

Мих. Стојиловић