Učitelj

416 Учитељ

васпитних домова и његовим резултатима“. Овај се је покрет јавио у Немачкој око 1895 г., а први „сеоски васпитни дом“ (Гапдегдећипезћејт) основао је Лиц 1898 г. У почетку је маса образованих лаика одушевљено прихватила покрет као школску реформу. При крају светског рата покрет је достигао највишу моћ, да би се у следећим годинама стишао и стабилизирао. Данас је потпуно престао да буде општи покрет у првашњем смислу. Али цела ова педагошка ера је развила јаке енергије и била је необично продуктивна у програмима и идејама. Педагошко искоришћавање свега овога биће задатак следећих деценија.

Сеоски васпитни домови важни су као експоненти покрета за школску реформу. Данас у Немачкој постоји 7 домова Лицове установе и још 8 сличних домова. У свима њима узгаја се око 1400 ученика. Домови су створени као слободне установе, захваљујући иницијативи појединаца, без помоћи државе. У свом почетку ове су школе добивале најјачу енергију из свог опозиционог држања према тадањој школи и васпитању. Доцније, постепено се развио позитивни смисао у захтеву за заједничком обрадом наставног градива, изналажење педагошких снага једне младе заједнице, нови однос поверења између учитеља и ученика, вредност практичног рада и вештина, а пре свега унутрашње погоне живота у домаћем моралу. Лиц је нарочито захтевао и настојао, да се у његовој школској заједници морални захтеви узимају 03биљно. У свима овим домовима ради се на свођењу градива на основне појмове науке. Избацује се све оно што је непотребно, сав онај баласт који спречава успех садашње школе у сразмери уложеног труда и времена. У сеоским васпитним домовима већином се пре подне раде 2—3 предмета. Ипак се је показало да није довољно дати ученицима слободу и ослонити се на њихову иницјативу у наставном раду. Поредак наших културних добара, који постоји у свима духовним областима, има непомерљиву вредност. Задатак је омладине, да тај поредак савлада без обзира на њене склоности и личне интересе, ако жели да ради у овом културном свету. Чак она те објективне чињенице мора да присвоји ако жели да егзистира у овој културној заједници. Зато „интерес“ омладине не може никада одређивати избор градивау једној школи. Објективни поредак наших културних добара поставља педагошкој слободи јасне и доста уске границе. “

Домен сеоских васпитних домова није била настава, него васпитање и то васпитање кроз заједницу. Облици живота у њима су тзв. уставни облици (школски парламенти, савети, зборови, избори и т. д.). Али искуство је показало (у свима овим школама), да овакви облици нису довољни да га-