Učitelj

486 | Учитељ

љава њена културна садржина, њен програм“, тако пише Холанђанин Ј. К. Сетин, поборник школе рада.

Али кад се говори о радној школи, заблуда би било мислити да је ту по среди нека јасно израђена васпитна докртина. Ту је више једно осећање стварности које улази у сплет постављених доктрина и одузима им апсолутну вредност. Од те се критике и од тога духа реалности не могу да ослободе ни друге школе: средње, стручне и највише, јер се свуда са истим правом живот јавља као скептик и критичар. Јер кад се тиче једног новог погледа на васпитни задатак школе, онда је немогућно реформисати само основну школу, а оставити средњу и највишу на старој стази. Тиме би се показало, да се ради само о једној новој формули која делимично треба да замени стару, а нео једном принципу и о једном духу. А принцип се поставља подједнако, за живот детета и живот човека, живот малога ђака и живот академског грађанина. Сви они имају да унесу у своју душу нову садржину која треба да одговара новом схватању живота, импулсима и тежњама нових односа у друштву и да буду творци човекове среће у оквиру морала који се поставља у самоме друштву.

Ма колико да радна школа собом претставља један нов систем у самоме циљу и културној садржини, она не значи игнорисање метода и принципа старе школе који још имају своју вредност у васпитном раду. У томе погледу, још од античке школе, која је спремала васпитанике за живот, могао би се повући конац до наших дана. То показује да се и наше доба и најновије реформе ослањају извесним делом на васпитна начела прошлости. У томе смислу, г. ДР. Петровић у своме уводном чланку у 4 броју „Учитеља“ рекао је само истину, тврдећи, да се све у старој школи не може још избацити. Јер, кад Песталоци каже да је наука о васпитању, теорија изазивања и да се самосталност развија саморадњом, или кад Русо каже да дете треба да дође до поступаонице без дупка и да на место поштовања ауторитета треба развити самосталност, онда се тиме у те орији каже скоро исто, што се праксом радне школе жели да постигне. Између старе теорије и нове праксе налази се само мост који је поставио социјални развитак, а не нека нарочита доктрина. Појам вредности човека постао је данас реалнији, док је Хербартов морални карактер само једна нианса богоугодности