Učitelj

142 Учитељ

Није могуће унапред означити облик у којем рад треба да буде изведен јер то зависи од оријентације дате свакој школи и од прилика места и тренутка. Нека буде довољно кад се каже да по нашем мишљењу најпотпунији метод рада у том погледу јесте онај који се назива „пројекти не искључујући међутим ни друге, карактеристичне методе радне школе (Рестоју, Моптезвот, Млппе(ка 14.)под условом да оне не буду усвојене као круте, механичке, без живота мере.

Да би се оставило трага приноса рада сваке екипе, морају сви радови извршени од група да остану изложени у школи. И према овим радовима, а не према индивидуалним способностима треба мерити и упоређивати групе; јер могуће је да нпр. једна спора група извршује понекад свој рад боље него једна брза екипа, или да једна екипа неспретна у једном раду буде спретна у другом. Ма да се у стварима васпитања не могу апстрахирати процеси, ипак је резултат оно што мора да служи као основица за оцењивање рада. Тако се избегавају лична ривалства и натјецања и на тај начин се појављује само оплемењено натјецање рада.

Групе сваког разреда такође не смеју остати осамљене међу собом. Исто као што ученици образују више јединство групе, групе треба да образују духовно јединство разреда. То ће рећи да се групе морају међусобно помагати, саопштавати своје утиске, једни износећи своје потребе и своја колебања, а други дајући им потребну топлину и потпору.

Али ни разреди са своје стране не смеју да губе додир између себе. Учитељ и ученици чине у школи заједницу која је, у социалном животу, образована разним групацијама које у њој учествују, и која није фиктивно и униформно јединство цркве или касарне. Рад група треба дакле да се протеже на целокупни школски живот, на одржавање реда и чистоће, на украшавање школе, на руковање својом библиотеком, на живот игралишта, на организацију свечаности или позоришних претстава итд.; и у том послу треба да се измењују, ако не све екипе разреда, то бар оне које изгледају најспособније за дотичне послове.

Најзад принцип који је служио за диференцирање и остварење групе не треба да остане ограничен на рад чисто

школски. Исто као што се врши вештачка уједначеност ра-_

зреда и школе обогаћујући је разликошћу екипа, треба исто тако тежити за тим да нестане савремене административне једнакости народних школа, подижући различите групе или типове тих школа према томе које од њих претпостављају родитељи или учитељи.

Централизационо схватање наполеоновске администрације — основица савременог школског система — које поставља један једнолик тип школе за целу једну земљу, упркос су-