Učitelj

Хришћанско-средњевековно схватање света 563 Распрострањење грчкога схватања живота изван националних граница, чему су нарочито допринели освајачки походи Александра Великог, имало је за нужну последицу образовање космополитских мисли; додир и стапање њихово с религиозним погледима Оријента, нарочито Јевреја (тај је процес управо у доба рођења хришћанства постигао свој врхунац под Филоном Александријским), као и велике социјалне супротности тадањега грчкога и римскога света учинили су земљиште врло погодним за један религиозни покрет који обећава спасење. Не теоријске апстракције него проблем човечјег живота ступа у средиште интересовања и његово решење човечанство не очекиваше више од ума већ од вере,“ Е

На тако припремљеном земљишту појављује нам се и хришћанство као део укупнога развитка, а нити оно нити генијална личност његовог оснивача не губе тиме што од своје величине. У својој првобитној форми нема хришћанство ничега заједничког ни са грчко-јеврејском филозофијом која му је просторно била најближа, нити пак с којим другим филозофским правцем. Оно се, шта више, обраћаше оним народним слојевима до којих филозофија није допирала: Ову последњу хришћанство није признало, а то нам показује и оно место у Новом завету где се каже:... „погубићу премудрост премудријех, и разум разумнијех одбацићу. Гдје је премудри2 Гдје је књижевник» Где је препирач овога вијека» Не претвори ли Бог премудрост овога свијета

"У лудостр“ (1 Кор., 1, 19, 20). Али је хришћанство врло брзо дошло у тесан додир с тадањом филозофијом због потребе брањења свога учења, апологетике (Јустин, Муниције Феликс), и доцније због потребе мирења вере с науком, при чему је поред оријенталских религија и мистике било од утицаја и филозофско схватање које тада владаше (гностичари: Зафштипов, Ваз ејдез, Малеп из). Сродство неких идеја које је од самог почетка постојало дало је повода за покушаје да се појаве објасне, и још у најраније доба било је људи који су тврдили да су филозофи позајмили своје учење од Светог писма (Муниције Феликс, Тертулијан, Клеменс Александријски), док је за друге хришћанство

6 Сличност овога доба с временом после последњег великог рата за-' пажена је и често истицана.

7"... „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами прему-

дре“. Ономе што је слабо, неплеменито, „што није“ упућује Бог своје старање (1. Кор., 1, 27, 28), |