Učitelj

562 Учитељ

икад постојала. „Немогућно је“, вели Хач/ „да се појаве у области религије одвоје од осталих појава у духовној области." Целокупни духовни живот у првој периоди јелинистичко-римске филозофије (3 век пре Хр. до половине 1 века по Хр.) пружа нам могућност да учинимо разумљивом велику светско-историјску појаву. Међусобна борба најважнијих филозофских школа. грчких, а она је карактеристична за то доба, учинила је посте. пено те се увидело да знање које почива на радњи ума не може ниједнога човека да учини потпуно срећним. Већ старији скептичари (Пирон и Тимон у 3 веку пре Хр.) гледали су идеал правога мудраца, блаженога живота, у уздржавању од суда, дакле, у одрицању од знања. Стоичари напротив тражаху то исто у сагласности с природом која се замишљаше или као општа, творачка, у својој активној (божанство, ум) и пасивној (материја) особености принципиелно једнака“ (Клеантес) или као таква иу исто време појединачна, човечја, природа (Хризип). Идеална слика мудраца састоји се у подређивању под светски ум који се означава као божанство. Човечји ум као излив божанскога чини, истина, могућним сазнање о божанском уму, али највише дужност човечја није сазнање као такво већ послушност према свемоћном божанском природном закону. Хармонију треба, дакле, извести помоћу поступања а не помоћу сазнања. Насупрот епикурејцима који посматраху појединачног човека као самосталног

за себе и одрицаху сваку заједницу, изјављиваху стоичари да је. нагон за заједницом дат с умом и да све поступање човечје при-_

пада заједници.

На овај се начин показује да објашњење блаженства на основу радње ума није довољно, и појављује се потреба за неком вишом моћи. Ово скретање од грчког начина схватања у једном религиозном правцу налазимо све јаче код познијих стоичара (Рапа ов, Розефолтоз у 2 веку пре Хр.) То враћање на полазну тачку грчке спекулације, на религију, има свога разлога у односима у којима се целокупни духовни живот тога доба налазио.

8 Е. Набсћ, Сћизјетит ипа Јадепшт, 1892, стр. 2.

4 Јер активни део, божанство, није одвојен од грубљега, материје, који је способан за свако кретање и формирање; први је само финијега штофа (упор. Џеђегмеа, н. н. м, [., стр. 442). .

5 У. Мпаде ћапа, Кећгбисћ дег Дезстасћјее дег РбПозорће, Тирпреп 1912. стр. 15:

Шо