Učitelj

Б)у Страна књижевност 631

узгред и кратко, али ипак довољно јасно. Ту Дуји схвата васпитање у најширем смислу и у пуном обиму: као догађај одржавања и обнављања човечјег живота уопште, нарочито као догађај социјалног продужавања (КотрПалтито). У целини онога. што називамо веспитањем, планско васпитање је само један одељак. „Сама чињеница заједничког живота васпитава. ' Социјална околина „непрестано у сваком тренутку“ врши васпитни утицај „и ако онај на кога утиче није тога свестан, нити се то намерно изводи од стране других.“ Васпитање је узгредна последица друштвеног живота сваке врсте. Али са напредовањем културе оно се од најјединственијих односа претвара у развијеније и сложеније односе, постаје нарочити до гаћај са сопственим циљем, постаје „систематско“ васпитање. Ипак „ненамерно“ васпитање јесте и остаје основа за систематско. Типичан пример планског васпитања је школа.

Само из ових чисто теоретских увиђања, разуме се, не проистиче нормативна педагогика. За васпитну поуку ове врсте, чије стварање је Дујиева најважнија жеља, потребно је испреплести научни начин мешљења у строгом смислу са убеђењима с обзиром на назор о свету. Тек тиме ће се чисто формална разматрања испунити садржином. У сваком збиљском васпитању изражавају се вредности, које превлађују у друштву које васпитава. Ако је васпитање, узевши сасвим опште, „вођење и развијање незрелих постицањем за суделовањем у животу трупе,“ то из тога следи, да васпитање мора бити различито „према врсти скупног живота у разним заједницама.“ Друштво које не само да је у промени „него ову промену ка бољем сматра својом животном сврхом“, потребује друге норме и методе васпитања, него друштво које „управо тежи своме непроменљивом опстанку“. Ово је конзервативно, оно је демократско.

Пошто је Дуји приврженик друштвеног и државног иде-

ала демократије, — он износи жељену слику једног васпитања које му изгледа подобно „да унапређује развијање демократског друштва“, — то он покушава синтезу васпитно научних и

демократских основних убеђења и доследно томе своју књигу назива „Демократија и васпитање“,

Али, шта Дуји подразумева под демократијом» — Он не мисли само на извесни државни облик, него на извесни облик социјалног живота уопште, чија је особина трајно преображавање социјалних односа, стално ново прилагођавање насталим новим приликама. Демократска је она социјална творевина, која се неуморно мења и која ову промену својих облика и садржаја признаје и цени као стварну сврху и последњи смисао свога битисања. Оваква група има „највеће интересовање за напредак“, а пре свега за социјални напредак. Стога се она користи „индивидуалним отступањима“ која се показују у „тежењу и мишљењу“ њених чланова. Она свима индивидуалним снагама