Učitelj

632 Учитељ

даје простора за њихово сопствено развијање, а очекује и захтева од свих својих чланова корисне радње за друштво. Баш због тога она (група) не подиже никакве ограде „у самој себи“ нити „около себе“, које спречавају „слободни саобраћај и измену искуства“. Шта више, она се стара „за равномерно учешће свих њених чланова у њеним добрима“ и тежи за тим, да у свима „пробуди свеже социјалне интересе“. Дакле, у демократском друштву главно је имати „многе заједничке интересе у којима учествују сви чланови“. Једино ако у групи има многобројних тачака, из којих „следује многоструки и слободни дотицај са осталим облицима заједничког живота“ —- могућ је: пораст искуства. Признати овај пораст као по себи вредан, то је управо основни демократски принцип. —

Из овог друштвеног идеала нужно истичу сасвим одређена педагошка убеђења. Демократске групе у своме васпитном раду не могу ићи за тим, да стварају моћне навике. Њихов начин васпитања је, бар према идеји, „ослобођење индивидуалних способности у напредујућем рашћењу и у служби социјалних сврха“.

Пре свега значајно је, да по Дујиу, овакво васпитање нема општег и чврстог, нема „статичног“ циља. Принцип кретања који влада Дујиовом филозофијом не дозвољава, по његовом мишљењу, ни постављање мирног васпитног циља, који је ван тока друштвеног живота. Демократско васпитање увек има више циљева и сви су само привремени циљеви, постављени само ради покушаја. Они се имају тек испитати и у остваравању стално расту. Дакле, демократски васпитни циљ је динамичан. Зато се он не поставља „из вана“, а сврха и средство, у овом васпитању не изгледају растављени. „Сваки циљ, чим га постигнемо, постаје средством за настављање радње“. Овакво постављање циља дозвољава учитељу да се ослободи спона које се натурају „одозго“, те може „своје сопствено мишљење да доведе у тесни дотицај са учениковим и са образовним добром“. —

Увек и свугде је најближи циљ привући природне склоности ка деловању које захтева посматрање, прибављање знања и стваралачку фантазију „дакле треба се старати да учење бива у вези са разумним извођењем целисходног деловања“. Овакав педагошки став значи кидање са уобичајеним облицима. учења. „Нама треба више збиљског градива, више стварних. предмета, више оруђа и справа, више прилике за збиљско деловање“. Градиво за учење увек мора доћи као прилика за деловање, за запосленост и мора обухватити употребу тела и његових оруђа, као и опхођење са стварним предметима. Градиво мишљења не састоји се из мисли „већ из радњи, чињеница, догађаја“. Тамо „где су школе снабдевене лабораторијама, радионицама и вртовима, где се обилно примењује драмско при-