Učitelj

566 Учитељ

Различност овог схватања од грчког и новоплатонског излази јасно пред нас: оба последња познаваху човечанство само као поједина, на себе сама упућена бића која имају своје засебно место у непроменљивом, вечном, општем догађању по природним законима, и од којих свако само за себе може да прибави виши, срећни живот. Смисао за догађаје који се у својој укупности одигравају међусобно тесно повезани, смисао за општу историју недостајао је ту потпуно. Историја света добивена је тек помоћу хришћанства и његовог дубокоумног схватања везе у животу.“

2 Августин

Хришћански начин схватања дошао је, у целини и обрађен 6 дубоким смислом, до израза у Августиновом“ учењу о „Бож10] држави“.

Патње човечанства у својим различитим облицима (рат, социјална несрећа, заблуда, безбожност, неморалност) и сва беда његовог палог доба беху покретачи Августинове делатности. Упадљивим бојама црта он у првих десет књига зло стање у свима правцима живота, као и у области науке и филозофског схватања живота. Он нарочито побија погледе, „где пријатност као нека дражесна краљица седи на краљевском престолу а врлине јој потчињене као слушкиње, чекајући на њен миг, па да чине што она заповеда“. Од свих грчких филозофа којима он посвећује књиге 8—10 припада прво место Платону и платонцима. Али пошто су само они филозофи хришћанству најближи који замишљају „највишега и истинитога Бога“ тако „да је он паоузрок створених ствари и светлост свега сазнања и крајњи циљ свега делања, јер у њему имамо принцип природе и истину учења и блаженство живота“, то побија он и сва учења платонаца, која

а Бискеп полаже нарочиту важност на улажење вечнога у време и мисли да „таква присутност вечнога у времену“ ствара светску историју; ми гледамо у томе само један, можда и сувише апстрактан израз за већ наглашену заједницу с богом. ;

12 Мако Августин (Ашгећиз АпоцзНпиз, 354 — 430) није ни у овом нити у ком другом од својих многобројних списа пружио један завршени систем, ипак искоришћује он на генијалан начин мисли тадање филозофије, нарочито новоплатонизма, чија је присталица био у почетку, и даје хришћанском учењу једну трајну филозофску основу. ега с правом називају учитељем Средњег века (М!пдеЂапа, н. н. м., стр. 220): али његове се идеје почињу тек у новом времену даље да обрађују.

13 ДоНеззјаа!, В. М, Сар. 20, стр. 316.