Učitelj

Хришћанско-средњевековно схватање света 567

од тога принципа или отетупају или га противречно спроводе (он устаје опсежно нарочито против Апулија, Плотина и Порфирија). Платоново мишљење, да се прави знак за узвишеност богова састоји у томе што се нико од њих не спушта до човека, јер би додиром с људима био умрљан, оглашава Августин за лажно већ због тога што они опште „са још умрљанијим демонима“ који се замишљају као посредници између богова и људи. Насупрот тому види Августин у оваплоћењу Исуса Христа доказ за то, да бог не бива умрљан од додира с човеком, и објављује баш тај додир с богом као највише добро „за чије постигнуће треба везати све поступке." Божји син, Исус Христос, који је постао човек, једини је посредник између бога и људи. „Ја сам пути истина и живот; нико не долази до оца друкчије него помоћу мене“.% Овај универзални пут није пут „само једног народа него свих народа“. Остварење највишег добра, једино истинитог и вечног блаженства које се састоји у правој побожности и поштовању бога, очекује Августин у Божјој држави и покушава у осталих 12 књига свога истоименог дела да му прибави важност, излажући порекло, ток и „достојан крај“ земаљске и 6ожанске државе.

„Да има света, видимо; да има бога, верујемо“. Истину која припада само богу, „непроменљиву светлост“ не можемо сазнати духом коме припадају ум и разум, јер је дух „извесним моралним старим погрешкама ослабљен ' и мора тек да буде „напојен“, очишћен вером, да би се тако „постепено обновљен и тизлечен“ учинио способним за највише блаженство. Дакле не "радњом чула и разума, већ животним стањем које почива на ве"ровању долази се до правог сазнања. „Мудрост божја 0205), томоћу које је све створено“, привлачи пријатеље божје и про"роке, и приповеда им своја дела унутрашњошћу, срцем, без речи, ти то или сама или преко „анђела божјих који увек гледају лице очево“ и објављују његову вољу. У овом унутрашњем стању, које бог даје човеку, гледа Авустин првобитност душевног жисвота и оно на чему се одмах по себи оснива извесност о човеч-

_јем бићу. То се стање може обележити као веровање или као неверовање и везано је с покретима (узбуђењима) који се изјед-

за Тамо, Х;, 16, стр. 523. 15 Тамо, Х, 18, стр. 578. 16 Тамо, Х, 32, стр. 609.