Učitelj

Весела настава 203

(„те очи нацртај да су веће“ „а овај реп да је нешто дужи,“ „а зуби мало оштрији“ итд.).

На овај начин учитељ и ученици раде заједно са подједнаким учешћем и интересовањем а њихов рад — цртеж, као резултат заједничког рада, постаје предмет заједничког задовољства и дивљења.

Овако извођен наставни рад, причињава деци радост и веселост у толикој мери, да она с нестрпљењем и жудно очекују наредни час, на коме ће опет радити заједно. Савнање, пак, да се њиховим примед“ бама, напоменама и мишљењима придаје озбиљан значај, чини их смелијим, убедљивијим и самосталнијим, што им све буди жељу и способност за сопствену личну иницијативу.

(Оваким веселим часовима су присуствовали и многи учитељи и педагози. У мом разреду, увек је царовало весело расположење, смех и весели разговор. „Добро је, кад се деца много смеју“ говораше ми један управитељ школе, „веселост је дечја стихија, елеменат њиховог живота. Деца, која се не смеју од срца — то су рђава деца, изопачена и морално искварена. Весела су деца и добра деца. Она нису способна да учине ма шта рђаво, ниско, грубо. Она су увек добри другови. Њима није потребно држати моралне придике, Говорити с њима о доброти, правди, чедности, часности итд» било би смешно. Све то, уопште, није потребно. Треба код деце пробудити интерес, за оним што је око њих, развити им љубав ка животу и људима — ето, то је потребно и неопходно, кроз овакве веселе часове деци пружити. Ако друг друга воли, он неће другу учинити ништа на жао, нити ће га увредити, а неће дати да га и неко други вређа. Тако ће он бити и добар и частан, праведан и моралан. А љубав дечја је вазда ведра, свежа, радосна и весела. Истинска и чиста радост и непомућена веселост су одлично средство за упознавање дечје душе. Тим језиком радости, веселости и усхићења, много је лакше општити с децом; она такав начин општења боље и лакше разумеју и схватају. А кад њихово срце само једанпут затрепери чистом и искреном радошћу, тада можете с њима чинити што год хоћете. Није Гете узалуд проповедао и препоручивао: „да је таква веселост мати и извор свих доброчинстава и добре душе.“

Имао сам прилике да посматрам учитеља на часу веронауке, како и у ову наставу уноси елементе веселости, којима не само да није предмет наставе повредио или профанисао, већ напротив, њима је успео пробудити у срцима дечјим најлепша, најтананија и најнежнија осећања. Посматрајући слику »Мапешеђелћ,« сви су ученици имали пред собом мали егземплар те слике. Тема разговора је била: срећа свете породице. МИ учитељ и ученици су се удубљивали у посматрање слике, која је изражавала тиху божанствену срећу. Посматрали су и размишљали о најситнијим детаљима ове слике, при чему су деца сама стално налазила по нешто ново, лепо, узбудљиво. Наставник је о свима детаљима конструисао своја предавања: о ко-