Učitelj

202 Милош П. Павловић

свих страна, чиме се одлично помаже и гимнастици мозга.“ А кадгод смо интензивније улазили у размишљања, у продубљивање истакнутог проблема, „лупајући главом“, око његовог решења, то су и деца, са много већим интересовањем и пажњом учествовала у настави дотичног предмета. А кад је мени било неко питање брзо јасним и решеним, без напрезања, без дубљег размишљања, без оног чистог двоумљења — тада је и разговор постајао некако скученим и суморним. У оваквим случајевима, ја сам принуђен био да објашњавам, доказујем, очигледно приказујем деци предмет решења, али ту о неком заједничком раду моме са децом, није могло бити ни речи. И у таквим часовима, у којима не учествоваху и деца, није било жељене веселости у нашем раду.“

Ево шта говори о својим „веселим часовима“, о својој „веселој настави“ — бременски педагог Шарелман: „Донекле сам радостан, што нисам добар цртач, што не владам техником стручњака — предавача или наставника цртања. Баш због овога, кад год ради илустрирања неког предавања, неког описа или приче, морам да цртам на школској табли, ја то никад сам не чиним, већ то ради цео разред. Деца указују, показују, уочавају, корегирају, преправљају и критикују све појединости илустрација. А кад сав тај заједнички рад донесе у резултату на школској табли лепу и допадљиву слику, цео се разред бескрајно радује и ликује, свесан своје творевине. А такви су часови школског рада веома и увек весели. Овакав заједнички рад је веома важан са дидактичке, педагошке, и психолошке стране школског рада. Јер кад бих ја ученицима давао готове, беспрекорне цртеже, то би и они и ја морали само констатовати; „ето, то је тако и крај.“ А кад сви радимо при стварању слике као цртежа, тада њихов мозак, њихова имагинација и око интензивно раде. У таквом раду, они примају утиске непосредно али и сами откривају, налазе и компонују своје дело. Они овде, једном речи речено — стварају“.

Шарелман је рђав цртач, управо његова техника је више при„митивна. Али он је човек стваралачког духа, богат уметничком фантазијом, те сваку ствар гледа и види као живу, запажајући до танчина њену битност, њену суштину, па су и цртежи његових ученика, под његовим настојавањем увек карактеристични, импресивни и деци веома блиски. На пр.: њихов шишкави (дебели) и добродушни пекар, напућени петао, страшни курјаци, горде принцезе, и др., не само да увек код деце стварају ведро жељено расположење —- често неообично велико усхићење, — већ их навикавају такви цртежи на карактеристичне и основне особине свега посматраног, чиме се поступно, преко вежби ока поуздано развијају њихово сазнање — самосазнање и њихова саморадња и самопоуздање. Примитивност технике, дакле, не смета учитељевом раду; она му чак никако не може да смета. Кад он ради с пуно труда, пожртвовања и љубави према послу и деци, уз то настојава, тражи, размишља, цртеж често корегира — то и деца за све време учествују у том раду, посматрајући и помажући својом појединачном и колективном договорном критиком