Učitelj

254 Милан Шевић

одржати, да то не значи потпуно безвлашће). Везаних руку учитељ не може имати попришта за стваралачки рад, а ово је увек. главно ако хоћемо да постигнемо на што највише тежимо: да се ученичке подобности слободно развијају (под утицајем културних добара или управо добара од образовних вредности). Али

то повлачи с друге стране — самоодговорност учитељеву. За сваки свој рад учитељ мора бити одговоран, и нарочито стога, што он има најдрагоценији материјал пред собом — душе уче-

ничке. Никакав је учитељ онај који би хтео иза правилника и наредаба да се заклони, и који нема снаге и воље да слободно поступа и да прими сваку одговорност на себе. Сваки је учитељ генерал у своме разреду, и он мора имати смелости да нешто учини и својом иницијативом, када верује да ће тако доћи до победе. Али ако не дође, мора исто тако имати храбрости да издржи све последице свога чина, као и онај генерал који је у боју извршио нешто (безуспешно или штетно) на своју руку.

Та су начела заједничка за све степене и за све врсте школске. То повлачи за собом заједницу која досада није постојала или је постојала у много мањој мери. Сви учитељи морају одговарати што је могућно више свом двојном задатку, познавати и науку и наставни метод. Када речемо науку, само се собом разуме да је ту обухваћен и научни метод, — али наставни није. Научни метод тражи да се један предмет с планом, с извесним редом (критично-методски) испита, докаже и прикаже, — али у наставном методу ми имамо поред предмета (предмет је која било наука или вештина, у ове улази и читање, писање, рачунање из главе) још и један други фактор, — дете или ученик уопште, и ми сада морамо предмет прилагођавати према детету, према његову схватању, према његовим потребама. Да се на ово задуго није обраћала пажња, и сувише нам је добро познато, као и то, колика је штета од тога настала. Нарочито се средња школа опирала томе (за њу је сама наука задуго била довољна!), а велика се школа опире још непрестано, ако се већ од више деценија појавила и великошколска педагогија. Већ је Хербарт рекао да су средњошколски учитељи ретко прави педагози, чешће само научници, често механички радници. Када се Херман Шилер у последњој четврти прошлога века појавио са својом Практичном педагогијом за средње школе морао је признати да је „ван свакога питања учитељство основних школа за наставнички позив педа-