Učitelj

Основна, средња и велика школа 253

ским и живим језицима и с јаче истакнутим реалним предметима, и реалка, са живим језицима и реалним предметима, — али и та три главна типа, имају нарочито у Немачкој, више разних облика, као што ћемо још видети, а осим тога разликују се, и то у доброј мери, женске школе средње од мушких). Уједно су пак и полазишта за реформу иста. Реформа се не изводи више ни према замислима филозофских педагога нити за зеленим столовима по надлештвима (по министарствима или провинцијским школским колегијама) него у — учионицама, и у свим се упутствима и правилницима огледа искуство задобивено и опробано у школама. Две су речи данас које одређују школске реформе, обе од Вилхелма Дилтаја. Прва:

школске се реформе изводе само непрекидним тешким ра-

дом у учионицама, а правилници могу само утирати пут

за тај рад користећи се исхоцима (резултатима) у учиони-

цама задобивена рада; и друга:

раду у учионицама мора се оставити слободан пут за ства-

ралачки и самодговорни наставни рад.

Прва нам реч казује да просветни рад мора имати кружни ток: искуство, задобивено у учионицама, кроз дуже време и на многим местима опробано, прелази у правилнике, а одатле се опет враћа у учионице. Све се даље измене врше и изводе на исти начин. „Надзорници“ (сада школски саветници) само су помагачи учитеља: и једни и други раде на истом послу, — да се дође до најбољих метода, да се они утврде и да се, тако утврђени, и даље примењују. Како се то врши и изводи, за то нам је дала, можебити, најбољи пример Австрија у својој послератној школској реформи.

Друга нам реч казује: да учитељ у свом раду не сме бити везан, тј. он не сме бити спутан ни наставним плановима, ни програмима, ни распоредом часова нити чим било другим (разуме се, пошто се извесна сагласност у раду у школама исте врсте мора

Миејвећшеп (средње школе), а у Австрији – Вигеетаећшеп али се од 1927 ове Минејаећшеп (средње школе), а у Австрији Вигсетасћшеп (као и у нас, али се од 1927 ове школе у Австрији зову главне школе). После свршене немачке одн. пруске средње школе са завршним испитом добија се т. зв. средња зрелост (ти ете Веје) за разлику од зрелости после свршене гимназије, реалне гимназије, реалке и осталих њихових облика. Пруске су средње школе шесторазредне, један се жив језик учи у њима као обавезан, а други као факултативан «изборан) предмет. Преуређене су 1925 године.