Učitelj

282 Милица Цветковић

Кад дете одбројава своје другове, или се вежба у бројању воћа, дугмади итд. оно је бројило предмете. Али оно исто тако броји и појаве, радње. Девојчице бацају лопту о зид или о под више пута и броје при том: један, два, три итд. Слично се догађа и при скакању преко конопца, при пењању или спуштању низ степенице. Дете броји, дакле, предмете и појаве, утврђује да је исту ствар, исту појаву односно радњу једном, још једном и још једном итд. опажало.

Првобитно бројање дечје и није бројање у обичном смислу. Ми називамо бројењем ону радњу, којом испитујемо тачно, колико пута егзистира једна ствар. Али такво испитивање претпоставља да онај, који броји, има јасне бројне појмове. Бројим ли, на пример, количину својих дугмади на капуту и нађем ли, да их има седам, онда их тим зразом седам схватам као целину, као групу, као један појам, који означава, да исти предмет једном, још једном итд. егзистира. Међутим прво бројење малишана је сасвим друкчије, па мора и бити сасвим друкчије. Они немају још никаквих бројних појмова, не могу, дакле, ако, например, дугмад одбројавају при том изброје седам, избројану дугмад схватити као целину, појам.

Ко пажљиво посматра децу како долазе до образовања бројних појмова, опазиће отприлике овакав развитак: дете сазнаје пре свега да се једна група једнаких ствари разликује од друге групе истих ствари тиме, што код једне од тих двеју група иста ствар ег- | зистира чешће. Дете пореди количину својих предмета са количином истих предмета свога брата. Количина, множина истих предмета запажа се као боја, облик, као неко својство. Доцније запажа дете да „више“ или „мање“ зависи од тога, да ли исти предмет код једне групе једанпут, још једанпут итд. егзистира. Оно осећа, да та множина од једанпут и још једанпут зависи од егзистенције ствари.

У чему се сад састоји бројање» Како се развија способност дечјег бројања»

Дете опажа једну ствар, потом исту, онда још једну исту, па још једну итд. Оно опажа да се ова претстава понавља. Из опажања, да се исти мисаони акт понавља, постаје претстава. Као свака, може и ова претстава понављања истих мисаоних аката бити више или мање јасна. Ако се детету да у руку неколико ораха и ако се оно заинтересује за количину ораха, оно ће подвајати, управо бројати један по један орах да сваки нарочито уочи. Не посматрају "се величина, боја, облик појединих предмета, већ само да ли јеон ту, да ли се запажа, да ли се о њему може добити претстава. Утврђује се чињеница само подједнаког мисаоног акта и из асоцијације истих постаје бројање.

Исто тако као што се добија појам о једној ствари кад смо свесни свих битних особина те ствари и кад их асоцирамо, тако исто се може образовати и бројни појам, ако се обухвате његове