Učitelj

Књижевни преглед 315

тастичних тумачења, која су му брзо при руци, па да их замени бољима. Наравно, да се при овоме смемо задржавати само дотле, док дете с радошћу и пажњом чини то. „Но сопствено нас искуство учи, да деца имају жив интерес за овакву неприсиљену очи гледну наставу па не изостаје ни педагошки успех за развој способности посматрања, — а тиме и за јачање верности у сећању.“

Но најважније место у животу детета претшколског времена заузима игра. Дете се мора играти, јер је извор игре у дубини инстинкта. Сврха јој је, да развије детиње способности, које су још у зачетку. Она зависи дабоме и од средине, у којој је дете, јер је значајна црта детиње игре подражавање, али је облик игре унутрашње условљен. „Дете може из године у годину да живи у истој средини, може увек да има исте утиске, оно ће ипак у свако доба живота друкчије да подражава, увек сагласно духовној зрелости својој и мери, у којој су се развили његови интереси. У томе се с толиком снагом испољује унутрашњи закон развића да се и код деце најразличитијих земаља и епоха упркос свих супротности у условима средине у извесно доба живота буде увек исти инстинкти игре. Тако су игре бацања, игре лутком и ратне игре апсолутно уздигнуте изнад времена и простора, изнад социјалних слојева, напионалних разлика и културних напредака. Материјал, на коме се инстинкти кретања, неге и борбе увек испољавају, може да се мења са средином, али општи облци игре остају нетакнути.“

Но ако се општи закони развића очитују овако у врсти игре, која преовлађује у одређено доба живота, у начину игре, у оном како се дете игра, рано се испољавају индивдуалне разлике. „Једно се дете игра енергично и истрајно, друго млако и каприциозно; оно се код друштвених игара намеће за вођу и као да је то собом разумљиво влада над својим саиграчима, ово допушта, да га води друго и показује слабу иницијативу.“

Да поменемо нешто и о цртању детињем. Ако дете спонтано црта, оно то чини лако, брзо и с великом радошћу. Оно није свесно тешкоћа, које овај рад намеће одраслима, већ и у томе испољава безбрижност, која је својствена његовој машти. Дете занима оно, што га окружује и што улази у његов живот па отуда оно црта људе, куће, домаће животиње итд. Но најближи су му људи и оно их црта. Довољно су нам познати ти први дечји цртежи. К. Билер зове овај стадиј, у коме дете црта човека или др. тако да и ми у цртежу можемо познати неке ознаке људске, стадиј шематског цртања. „Деца, која цртају, не мисле о томе да треба да прикажу видљиву стварност, њихове црте су шта више само графичка маркирања претстава и мисли, које им мину главом. Довољно је само најовлашније означавање, само ако пружи детету додирне тачке да потстакне машту у смислу онога, што је мислило. Да, оно што је замислило, — јер дете црта оно, што мисли, зна, хоће — не оно, што гледа.“ Овај начин цртања, кад дете из своје побуде црта, прелази претшколско доба и захвата и прве године школовања. Баш због тих