Učitelj, Dec 01, 1931, page 75

Књижевни преглед 315

тастичних тумачења, која су му брзо при руци, па да их замени бољима. Наравно, да се при овоме смемо задржавати само дотле, док дете с радошћу и пажњом чини то. „Но сопствено нас искуство учи, да деца имају жив интерес за овакву неприсиљену очи гледну наставу па не изостаје ни педагошки успех за развој способности посматрања, — а тиме и за јачање верности у сећању.“

Но најважније место у животу детета претшколског времена заузима игра. Дете се мора играти, јер је извор игре у дубини инстинкта. Сврха јој је, да развије детиње способности, које су још у зачетку. Она зависи дабоме и од средине, у којој је дете, јер је значајна црта детиње игре подражавање, али је облик игре унутрашње условљен. „Дете може из године у годину да живи у истој средини, може увек да има исте утиске, оно ће ипак у свако доба живота друкчије да подражава, увек сагласно духовној зрелости својој и мери, у којој су се развили његови интереси. У томе се с толиком снагом испољује унутрашњи закон развића да се и код деце најразличитијих земаља и епоха упркос свих супротности у условима средине у извесно доба живота буде увек исти инстинкти игре. Тако су игре бацања, игре лутком и ратне игре апсолутно уздигнуте изнад времена и простора, изнад социјалних слојева, напионалних разлика и културних напредака. Материјал, на коме се инстинкти кретања, неге и борбе увек испољавају, може да се мења са средином, али општи облци игре остају нетакнути.“

Но ако се општи закони развића очитују овако у врсти игре, која преовлађује у одређено доба живота, у начину игре, у оном како се дете игра, рано се испољавају индивдуалне разлике. „Једно се дете игра енергично и истрајно, друго млако и каприциозно; оно се код друштвених игара намеће за вођу и као да је то собом разумљиво влада над својим саиграчима, ово допушта, да га води друго и показује слабу иницијативу.“

Да поменемо нешто и о цртању детињем. Ако дете спонтано црта, оно то чини лако, брзо и с великом радошћу. Оно није свесно тешкоћа, које овај рад намеће одраслима, већ и у томе испољава безбрижност, која је својствена његовој машти. Дете занима оно, што га окружује и што улази у његов живот па отуда оно црта људе, куће, домаће животиње итд. Но најближи су му људи и оно их црта. Довољно су нам познати ти први дечји цртежи. К. Билер зове овај стадиј, у коме дете црта човека или др. тако да и ми у цртежу можемо познати неке ознаке људске, стадиј шематског цртања. „Деца, која цртају, не мисле о томе да треба да прикажу видљиву стварност, њихове црте су шта више само графичка маркирања претстава и мисли, које им мину главом. Довољно је само најовлашније означавање, само ако пружи детету додирне тачке да потстакне машту у смислу онога, што је мислило. Да, оно што је замислило, — јер дете црта оно, што мисли, зна, хоће — не оно, што гледа.“ Овај начин цртања, кад дете из своје побуде црта, прелази претшколско доба и захвата и прве године школовања. Баш због тих