Učitelj

Само напред! 415

цање циља од наше стране ученици лепо схватају и да то заиста прибира њихову пажњу на предмет новог предавања» Зашто, даље, пре свога излагања новог градива да не поступимо по старом, прехербартовском дидактичком начелу поступности, тј. зашто да не пропитамо децу о ономе што већ знају о новом градиву које ћемо им саопштити, било да то знају из наших ранијих излагања било из својих властитих опажања, из свакидањих доживљаја, кад смо уверени да такав начин предавања оживљава наставу, појачава интересовање за предмет који предајемо, олакшава усвајање нових знања, побуђује на самостално посматрање и вежба ученике у исказивању онога што су у животу видели и искусили или у школи научили» Итд. итд. По старим начинима рада, дакле, поступаћемо докле год увиђамо да је то разложно. Али колико је то умесно, толико би не само са гледишта савремене педагогике неоправдано било, него би стајало у противности са сваким здравим педагошким схватањем, па и са захтевима правилно схваћене Хербартове педагогике, изводити сваку наставну јединку, из ма ког наставног предмета увек по формалним ступњевима. Погрешно би било, на пр. истицати циљ предавања и у наставним јединкама из формалних научних предмета, на пр. математике, или из вештина. Ту речма исказан циљ изазива у дечјој свести само акустичке претставе речи а не и стварне претставе значења, те према томе не концентрише ни дечју пажњу на предмет новог предавања. Исто би тако мало смисла имало изводити ступањ поређења и ступањ извођења пошто-пото у свима наставним јединкама, па и у оним које не пружају довољно градива за поређење, те је и могућност извођења правила и закона минимална или никаква. У свима таквим случајевима ићи даље од ступња синтезе значило би само дангубити. Уопште, ни формалне ступњеве ни новије начине наставног рада по принципима активне школе не смемо схватити као догме које морамо слепо поштовати. Како које градиво захтева онако га ваља и предавати: неко по правилно схваћеној теорији формалних ступњева, неко на који од новијих начина наставнога рада, али увек из властитог уверења онога који предаје да је изабрани начин најбољи.

Овим смо дали потпун одговор на постављено питање о томе, треба ли данашњи наши школски радници да раде по методама које су искуством потврђене као добре или по најновијим начинима рада, и утврдили смо да је потребно и једно и друго. Сад