Učitelj

496 И. ван Кањух

наводи Шпехж _.... Болесник види како из његових уста излази неколико великих пацова и како у околини трбуха ишчезну. Једнога од ових пацова шчепа руком; како га шчепа, чу како цичи, затим га тресну о земљу и приневши руку носу осети отужан ми"рис ове животиње. ....... Он је дакле осећао како се нешто из његовог грла истискује; чим је то из његових уста изашло видео је да су то пацови; затим је једнога од њих шчепао руком; док га је стезао чуо је како цичи и најзад је осећао мирис пацова. Овде дакле јасно видимо да се оно, што се опипа, "тачно као и код природног опажаја, уједно и види, чује, мирише, „да се дакле један исти предмет, овде пацов, опажа кроз различите чулне функције“.+) — Док периферна теорија постанак овога феномена не може да објасни, централна теорија га објашњава релативно врло лако. По њој се у овом случају централни физиолошки надражај не простире само преко оптичке, него и преко акустичке и мирисне области, дакле не надражује само један чулни центар, него више њих. у

Централна теорија о постанку халуцинација јавља се у че"тири специјална облика.

а) Први облик централне теорије је т. зв. чисто сензорна тео"рија. Њен најтачнији претставник је Хаген. По њему халуцинације постају путем потенцираног афицирања нервне супстанце од разних можданих процеса. Ту драж, од које халуцинација потиче, почиње у самим чулним пољима коре великога мозга!) Ова теорија може додуше без тешкоћа да објасни независност многих "халуцинација од воље халуцинанта, као и њихову независност од претстава индивидуе, али она није у стању да да одговор на питање, откуда долази то да су понеки халуцинанти донекле све"сни тога да њихове халуцинације потичу из њихових слика имагинације. Исто тако она не може да објасни тесну везу између претстава и халуцинација многих индивидуа. Међутим баш ове две појаве, које чине основну тешкоћу ове теорије, служе за подлогу другом облику централне теорије.

6) Док први облик централне теорије полази од претпоставке да се физиолошки корелати осећаја и претставе налазе на истоме месту у мозгу, по другом облику они се налазе на различним местима мождане коре. Претпоставка да сензибилне ћелице и ће„лице за слике сећања нису везане за исти елеменат „материјалног супстрата душевног живота“ ослања се на клиничку чињеницу да обољење или разрушење чулних центара у потиљачном режњу коре великога мозга повлачи за собом неспособност опажања видних квалитета, док способност за репродуковање раније дожив„љених оптичких утисака може да остане потпуно нетакнута. И

4) 5ресће: Маћгпећтипо ипа НаПиапанНоп, 1914, с. 16—17. “ Па Хагенов рад у АПсетепе 2дензсћић г Рзућјаше шпа рзусћ.-сепсћи. Мед. „Ва. 25.