Učitelj

514 Илија П. Опачић

Пијетисте су завели у својим школама цртање као факултативно. Филантрописте, нарочито Базедов, препоручују да би „нешто цртања и сликања требало да учи свака ваљано васпитана младеж“.

Песталоци је први увидео сву корист од наставе цртања иако је одвише истицао формалну страну. Већ је он рекао да треба почети цртањем пре него писањем.

Ученици Песталоцијеви развијали су његове мисли. Нарочито морамо споменути Рамсауера, јер је он први почео да разликује школско цртање од уметничког сликања.

Интересантан је покушај Петра Шмита, берлинског сликара. Он је захтевао цртање по природи и у ту сврху је изумео неку помоћну справу с неколико телеса, која су деца цртала. Ту се види како је појам „по природи“ разно схватан. Та је метода, као и она браће Дипи (Француза), била више за обдарену децу и за одрасле. Зато и нису нашле места у основној школи.

Харниш-Хилардтова стигмографска метода цртања била је једно време раширена скоро по читавој Европи; она се састојала у томе, да су контуре предмета биле назначене само тачкама а деца би само спајала те тачке и тако добила слику предмета па и читавих крајева (пејзажа). — Мако је данас свима јасно да је то цртање било без икаква интереса за децу, да није имало никакве васпитне сврхе, ипак се оно одржало све до ХХ века. Томе је много допринео Штулман (5шћ палп), који је облигатно завео стигмографски начин цртања у све пруске школе.

Код нас је завео овај начин цртања Ђуро Кутен, а препоручио га је Шапчанин и Др. В. Бакић.

Ж Ж

У новије време почели су најпре у Америци да заводе напредније методе у настави цртања. Особито се истакнуо Људевит Пранг (Ртапд), који поређује цртање дечјим говором; као што се дете на свој начин изражава у говору, треба га потстицати и дати му прилику да се на свој начин изражава и цртањем. Уметнички рад је производ саморадње. Морамо детету дати прилику да се само из себе развија, а ми само да га вешто руководимо.

У Немачкој су познати Хирт и Лихтварк, који су тражили да се упоредо с цртањем проводи и систематско посматрање уметнина (музеја, цркава, мостова, итд.). Наравно да им се с правом приговорило што нису и природу обухватили у та посматрања.

Американац Тад (Тада) и Енглес Кук (Сооке) одбацују геометријско цртање и препоручују нарочите вежбе за руку (круг, спиралу, елипсу, равну црту, итд.). Паралелно с овим вежбама деца цртају по сећању, јер изучавајући дечје цртеже они су опазили да деца не цртају оно што виде него оно што знају о предмету .