Učitelj

Значај дечјих преживљавања за наставу 613

Значај дечјих преживљавања за наставу од Дим. Мељникова, учитеља

Прошле недеље били смо на излету у најближој околини.

Леп пролећни дан. Чим смо изашли из села, деца су се почела утркивати и ваљати по трави, а кад нас је то заситило, почели смо брати озеленеле биљке. Ту је било доста опажања, питања и разговора. Весело ћеретајући стигосмо до једне мале речице, где хватасмо рибе. Даље продужисмо пут кроз једну шумицу испунивши је веселим дечјим певањем. Поплашени зечеви бежаху на све стране, чему смо се много смејали. При изласку из шуме скакасмо преко јарка, и ту није било без забавних догађаја. У веселом расположењу време брзо пролажаше. Сунце беше већ на измаку, када смо стигли до једног брежуљка и брзо смо се нашли на његовом заравњеном врху, одакле посматрасмо дивну лепоту природе у околини. Сунчеви зраци меким црвенилом осуше и нашу шуму и наше мило село. Сеоска стада лагано се враћаху кући, носећи собом пуно млека за вечеру. Груди су нам се испуниле миришљавим ваздухом. Сви смо, посматрајући ову слику, ћутали и имали смо у души једно сито осећање, које хоће да се испољи, али још није нашло свога израза. „Да имам дугачке руке све бих то загрлила!“ узвикну неочекивано једна девојчица. Ето! то је израз нашег општег · осећања. То је био узвик љубави према теби, наш мили завичају, према теби, у дивном загрљају сунчевог опроштаја, наше село! Време је да се вратимо кући. И дуго још, докле не пођемо спавати, ћеретаћемо код куће нашим милим о томе како смо данас лепо провели.

Уживајући у дечјем усхићењу, одлучио сам да све то искористим у настави.

Идућег дана на дотичном часу читања потсетио сам децу на наш излет и на наша осећања оног дана, и баш на оно осећање, које је нашло свог израза у изненадном узвику мале девојчице. Деца су лако и живо изазвала у себи претставе свих догађаја наше шетње. Успомене су се сипале у изобиљу. Сетили смо се биљака и зечева, и риба, и малишана, који је пао при скакању преко јарка. Његов друг чак искочи на средину школе и хоће да покаже како се то десило. Али је већ почела и ларма у школи. Принуђен сам да опоменем децу, да нисмо сами у школи, па да не смемо сметати и другим ђацима што уче у суседној дворани, а боље да узмемо књиге и отворимо страну 40. Тамо стоји песмица „Моје село.“ — „Пратите ме по књизи, а ја ћу вам читати ову песму.“ Прочитао сам са изразом осећања неколико одељака. Деца пажљиво прате читање. Погађам, да се налазе под утицајем пробуђених осећања: како је то слично њиховом осећању за време излета! „Да ли вам се то допадаР“ — „Јесте, јесте-“ радосно одговарају. „Ко би хтео тако да прочита још једанпутр“ Хоће сви. Разумем и ја дечју жељу: неће она да понове моју дикцију, већ сваки од њих хоће да истакне своја властита осе-