Učitelj

Душевни живот у светл. савремене психопатологије 651

«ствар стоји са оним другим проблемом савремене науке, наиме са проблемом онтогенезе етичке свести. Као што сам напоменуо, и то питање није данас добило једно опште признато решење. Отуда ми дозволите да Вам кажем своје мишљење. Мени се чини да ствар стоји овако: деца су врло рано способна да схвате смисао норама које чују од својих васпитача, али су према њима потпуно равнодушна: она не увиБају оне вредности из којих те норме потичу. Што су многа деца добра и ваљана, то долази отуда, што су њихове нагонске снаге још нежне; она чине добро из љубави према родитељима, а не из поштовања етичких норама. После тога долази пубертирање: то је доба када млади увиђају праву етичку вредност моралних норама, али их под утицајем распламтелих нагонских снага енергично одбацују, тако да су млади за време пубертета прави одметници, бунтовници. Отуда је то доба за васпитни рад најопасније. Врло су чести случајеви младих који се, како тврди поменута Ш. Билер, за време пубертета понашају потпуно као ненормални. Тек после завршетка пуберталног процеса настаје доба моралне зрелости, одн. може настати, ако васпини утицај не промаши свој циљ. Тиме смо дошли на наше последње питање, наиме:

Како треба да поступамо према деци за време њихове моралне незрелости, па да у своме васпитном раду не промашимо циљ»

Постоје четири начела о која се ниједан васпитач не сме огрешити, ако хоће да има успеха. То су ова начела: 1) децу не смемо лагати; 2) не смемо их застрашивати; 3) не смемо их мазити и 4) не смемо их омаложавати.

1) Што се тиче лажи које морамо избегавати, њих има три врсте: лажи о породици, конвенционалне лажи и тако зване шарене лажи.

Свака од ових лажи може имати кобних последица за децу. Лаж о породици јесте двојака: лаж навише и лаж наниже. Лаж навише састоји се у томе, што се деци сугерира лажна слика о превеликом угледу њихове породице, или о великом богатству, или превеликој социалној моћи њеној. Томе насупрот стоји лаж наниже, која се састоји у томе, што се деци намеће лажна претстава о ништавилу и сиромаштву породице, о социалној безначајности њеној итд. У првоме случају деца ће се у доцнијем своме животу у друштву понашати надмено и охоло, као да су она изнад свих осталих чланова друштвене заједнице. Услед сталних сукоба у које ће таквим својим понашањем западати у друштву, она ће на свакоме кораку доживљавати горка разочарења. У другоме случају друштво ће у таквој деци добијати понизне и сервилне типове; људе који од свега зазиру, који се пред сваким понижавају, јер им се чини као да свакоме сметају. Такви људи понашају се тако рећи, као да су криви самим тим што постоје, и као да се због тога морају свакоме извињавати. Такви људи ретко долазе у животу до неког спољашњег успеха, али никада до унутрашњег друштвеног мира и спокојства.

Под конвенционалним лажима ваља разумети оне лажи које су врло честе у породицама, и које се састоје у томе, што мајка или дед