Učitelj

Душевни живот у светл. савремене психопатологије 645

функционална стања нашег организма не стоје у односу једностране зависности психе од организма, као што је учила стара физиолошка психологија, већ да психа и организам стоје у односу узајамне зависности“). Отуда претставници савремене психопатологије изводе, да је стара физиолошка психологија недовољна за њихове циљеве. Тако Кречмер у својој „Медицинској психологији“ вели: „Ако бисте лекару пружили физиолошку психологију, да бисте задовољили његову потребу за психолошким образовањем, онда би он тиме био заустављен управо пред оним вратима кроз која би хтео да прође, а то је пред сазнањем суштине људске душе, пред сазнањем суштине виших душевних појава, за које целокупна физиолошка психологија чини тек предступањ““). У овоме одбацивању физиолошке психологије учествују и други научари. Тако мало пре споменути К. Г. Јунг вели: „Ту (тј. у области психопатолошких појава) лекар мора да буде и сувише психолог, то јест познавалац људске душе. Ова потреба лекара не напушта. И он — разуме се — обраћа се психологији, пошто сегу његовоме уџбенику из психијатрије не налази ништа о ономе што њему треба. Међутим савремена експериментална психологија далеко је од тога, да му пружи она сазнања о душевним процесима која су са практичне тачке гледишта најважнија, јер је њен циљ сасвим други; она тежи да изолује што простије и што елементарније процесе који као такви стоје на граници физиолошке области, те да их проучава тако изоловане. Међутим бескрајно вариабилан и покретљив индивидуални душевни живот њој је потпуно неприступачан, услед чега су њена сазнања у основи само детаљ. Ко хоће дакле да позна људску душу, дет лута. хоп дет ехрештпепфеПер Рзусћојогје зоује] лује плећа емаћтеп" (тај од експерименталне психологије неће нитша научити)“). Али из горњих констатација о психогеној природи извесних неуротичких оболења излази још једна истина, која има такође и велики педагошки значај. Она неуротична оболења која имају психичке узроке могу се лечити једино на путу непосредног утицања на саму психу, то ће рећи не путем физикалне терапије, већ путем психотерапије. Ову консеквенцу нарочито јасно изражава Вама познати научар Алфред Адлер. У једноме своме делу он вели: „Био је учињен један силан напредак у науци, када се у проучавању неуротичких обољења стекло јединствено уверење, по коме живчана обољења бивају изазивана чисто психичким алтерацијама, те услед тога та обољења морају бити лечена дејствовањем на саму психу. Дефинитивна одлука о томе

ву) Види о принципу психичког каузалитета код Б. Петронијевића: „Основи емпириске психологије“, 5 7, ст. 29 и даље. Но овоме месту П. изводи принцип психичког каузалитета из принципа реалитета свести, „Одрицати, вели он ту на стр. 31, потпуно каузалност психичких појава немогуће је, чим се призна реалитет непосредне свести. Ако су психички садржаји реални објекти, онда су међу њима могуће исто тако међусобне везе каузалне, као што су такве дате међу физичким објектима“.

7) Рг. Е. Кгегвећтег, Мед изсће Русћоле, ст. 1.

5) С. 8. Јипг. н. н. м. стр. 12—14.