Učitelj

728 Милица Цветковић

Пошто смо утврдили чисто егоистички моменат у детињој души, хоћемо сад да укажемо на прве трагове несебичних осећања, која се већ у најранијем добу детињства манифестују.

Животно искуство и фантазија, која се упоредо са дететом развија, доводе до осећања симпатије, које видимо код деце већ у њиховој другој или трећој години. Додуше сва ова осећања симпатије су у почетку знатним делом основана на егоизму. Дете, као каква животињица, воли само онога ко га храни, милује и обасипа поклонима. Ипак би било неправедно тражити извор осећања симпатије искључиво у егоистичним побудама детета. Треба имати на уму да су елементи осећања симпатије исто толико својствени природи детињој колико и његове егоистичне побуде, иако се појаве осећања симпатије опажају можда ређе него појаве егоизма. Себичним побудама и љутитим изливима следују сада живе манифестације привржености, великодушности, дарежљивости за оне, које оно почиње да воли.

Прве манифестације нежности могу се посматрати већ врло рано код мале деце. Оне су последица оних пријатних утисака, осећања, за које дете има да захвали овој или оној личности. Тако је мати, која дете милује и храни, први предмет његове симпатије. Осећања нежности се мало по мало изливају у једно несебично осећање симпатије, које се најпре концентрише на мајку, затим се све више шири и управља на личности и ствари, које су најближе детету и које га забављају и развесељавају. Доцније, кад дете ступи у најближу средину своју, његова симпатија излази из оквира породице и преноси се и на чланове дотичне средине. Оно се показује болећиво не само према својим родитељима и познаницима већ је његова наклоност врло јака и према домаћим животињама, па шта више и према играчкама, мртвим стварима. Дечко, коме је некада чинило задовољство да мучи животиње, плакаће ако се његово псетанце или мачка туче. У прекомерном осећању нежности, болећивости, девојчица иде тако далеко да оплакује своју лутку којој је случајно разбила главу. Тако је син Прајеров од две и по године плакао кад су му показали на слици везаног човека који плаче. О једном интересантном случају прича Мојман, наиме, да је петогодишњи дечко био необично узрујан кад је спазио на дописној карти зеца, кога је у гоњењу достигао пас. Дете се тек онда умирило кад је смислило један веома оригиналан начин спасења зеца од пса: он је, наиме, превио карту напола тако, да су пас и зец стајали на супротним странама карте и било је шта више уверено, да се зец налази сад ван сваке опасности. Моја девојчица је у четвртој години реагирала на причу о вуку и јагњету плачним гласом: „ја не дам јагу да је поједе вук, ја ћу да отерам вука“.

Сваки родитељ, разуме се, зна сличне случајеве из обичних посматрања на својој деци.