Učitelj

744 Иван Кањух

не постоји“, него се „под појмом интелигенције подразумевају неколико потпуно одређених интелектуалних спобности: памћење са својим разноликим подврстама, идеација и такозвана комбинација. “)

Насупрот овоме гледишту стоји Штерново гледиште по коме је „интелигенција општа способност индивидуе да своје мишљење стави свесно у службу нових захтева; она је општа духовна снага. прилагођавања на нове задатке и услове живота.“=) На другом месту пак примењујући познати економски принцип на интелигенцију да се са минимум утрошка енергије постигне максимум користи, он је овако дефинише: „Ителигенција је способност помоћу које се човек корисно располажући мисаоним средствима ставља у службу нових захтева.“") По Штерну је само онај интелигентан, који уме — ако то прилике изискују — да своје мишљење употреби као средство за извршење одређеног животног задатка. „Неинтелигентан пак није само онај, који сувише мало мисли тамо где би се са више мишљења могао бољи резултат постићи, него и онај, који сувише много мисли тамо где би се са мање утрошка мишљења могао исти, а можда и бољи резултат постићи.“") За ово Штерново гледиште о природи интелигенције говори емпириска чињеница да поједине психичке функције не могу варирати независно једна од друге. Интелигенција као и остале психичке способности не јавља се потпуно изоловано, него је свака функција интелигенције уједно и функција пажње, памћења, фантазије, мишљења итд.

Пошто је интелигенција нужни предуслов свакога дара, неопходно је потребно да се најпре одреди интелигенција детета. А пошто се интелигенција јавља у више облика, морају се методе њеног испитивања тако преудесити да се могу применити на све форме интелигенције. — На основу испитивања интелигенције деца се деле на две групе: на интелигентну и неинтелигентну децу. Ова подела издвојивши интелигентну децу од неинтелигентне знатно олакшава рад при утврђивању дечјег дара.

Најзад пета карактеристика дара јесте јака воља. Питање воље је мрачан лавиринат душевног живота. Као што се размимоилазе мишљења психолога у питању о природи интелигенције, тако се а још и више размимоилазе и у питању о природи воље.

Промотримо ли критички сва данашња гледишта о вољи, виде-

1) Теодот Ујећеп: ЏШђег даз УУезеп дег Веалјагипо шпа те тефбћофзеће Епогвећите. 4. АпПасе, 57. 10 — 12. (Гапсепзајта, 1929).

2) УУШНаш ђе: Пје ЈађеШсепл дег К!пдег ппа Јисепанећел члд Фе Мефћодељ тег Џафетаџећиле, 567. 2—8. ЈУ. Аш, (Гере 1928).

5) Пе Фђега: Упт Тћеоле дет пе ових. Лећасћтћ 1. расадоовсће Рвусћојогле: 29 (1928).

+) Упореди и Штерново раније цитирано дело, стр. 345.