Učitelj

Имануел Кант 113

Канту види се јасно из ових речи:... „скептицизам је једно опоравилиште за људски ум, на коме он може да размишља о своме догматичком лутању, и да себи створи једну скицу о пределу у коме се налази, како би могао свој даљи пут изабрати са већом сигурношћу, али он није неко место за сталан боравак; такво место може се наћи само у потпуној извесности било сазнања самих предмета, било сазнања сних граница, у којима је забрањено наше целокупно сазнање о предметима.“ (Метод., стр. 389.) —

Основном проблему критицизма, коме Кант приступа и кога формулише у уводу Критике чистога ума, претходе опис и анализа нашег сазнања. Све наше сазнање у погледу времена, вели Кант, почиње са искуством, но отуда не следује да све сазнање проистиче из искуства. Оно може бити резултат онога што ми добијемо путем сензација и оног што чисти ум додаје из самог себе. Отуда је потребно одмах увидети да ли има таквих сазнања која су независна од искуства, односно а ртот. Две неодвојиве и по Канту апсолутно сигурне ознаке једног сазнања а ртгот, јесу нужност и општност. То је прапретпоставка на којој почивају главни закључци критичке филозофије. Под утицајем ранијих учења о сазнању Кант је чврсто и непоколебљиво веровао да се ниједна од тих ознака не може приписати једном искуственом ставу. Један став заснован на посматрању поседује увек само претпостављену или компаративну општност. Априорни судови у свом важењу јесу аподиктични, — захтевају апсолутну нужност и општност. И док се за један емпириски суд може рећи: уколико смо ми до сада уочили, ово или оно правило нема изузетка, дотле један априоран став не допушта никаквих изузетака. Он важи не само за нашу људску свест, већ за сва свесна бића, па ма где и под ма каквим условима они живели. — У погледу извесности, емпириски судови поседују једино хипотетичку извесност. Супротност једног априорног става не да се замислити. (Ја не могу замислити да се промене могу дешавати без узрока, а да не противречим самом себи). Са емпириским судовима није тај случај: супротност њихова увек је могућа. Отуда, по рационалистима, први садрже апсолутну или метафизичку истину, док други важе само за ограничену област чулног искуства. —

Емпиристи су оспоравали егзистенцију као и објективно важење априорних истина. Кант међутим, као рационалист „по темпераменту, образовању и убеђењу“, није стављао у питање њихово стварно постојање (У уводу првог издања Критике Кант се уопште не пита да ли има таквих сазнања која су дата независно од искуства). Али Кант се пита о важењу тих ставова у области метафизике. Загонетан однос између априорног сазнања и трансценденте стварности Кант је увидео знатно пре него је постао свестан проблема априорне синтетичности, који ће доцније заузети централно место у његовом испитивању. Године 1772, у писму упућеном Херцу, Кант се пита: Како оно што је априорно може пружити сазнање о независно реалном» Не сме се сметнути с ума да је ово чисто метафизички проблем. Кант је постао свестан његовог значаја, размишљајући о функцијама интелекта, које је ону својој Ди-