Učitelj
410 Др. Вој. Р. Младеновић
4.
Приговори који се могу учинити овако постављеном циљу већ су учињени. Кад је писац ових редова у 1921 години објавио своју расправу »Џђет де Отипајасе дет Егмећипочјећте« У) онда је један немачки стручни часопис“) у својој иначе такође повољној и објективној критици приговорио овом истом циљу најпре да васпитање „не отвара изглед на једно будуће, срећније човечанско покољење (Кант)“.") На овај закључак критичар је дошао питајући се: одакле треба узети оне тачке које ће служити као циљ за вођење развитка, тј. за васпитање, па даје одговор да се оне по нашем гледишту налазе у животној заједници. Њему циљеви животне заједнице не изгледају увек толико вредни да се истакну као циљ васпитања. Зато он даље вели: ако циљеве животне заједнице треба најпре оценити пре него постану обавезни за васпитање, одакле ћемо узети „принцип за одабирање“» „Историјско-психолошки појам развитка довољан је за дескриптивну и експликативну педагогику, али не и за педагогику, из које треба да се добију норме. Норме се могу извести само из филозофске педагогике. Ако је развитку потребно вођење, онда он још није васпитање, онда управо у вођењу лежи посебни педагошконаучни проблем.“
Да је критичар, сећајући се Канта, помислио и на Лесинга који је историју (дакле и развитак) сматрао као постепено остварење једног далеког идеала, онда му ни смисао Кантових речи не би могао изгледати друкчији: усавршавање у смислу схватања Кантова доба, па према томе и „срећније покољење“ садржава се у самој битности развитка и васпитања. А да је своју критику писао данас, он извесно не би учинио ни тај ни остале цитиране приговоре. За последњих десет година педагошко истраживање напредовало је толико да вођење развитка више нико не схвата тако да би за то вођење требало најпре независно од њега створити норме. То је чинила традиционална, нормативна педагогика која је свој предмет истраживања проналазила а није у њему
1) Вебтасе 21г Радасовк па Раћоосе, ћгас. уоп Ргоф. О. Е. Шррв. Нећ 1, Тапоепзајла 1921 (Радасораасћев Масалп, Нећ 846).
3) Пешћасће Зећше, Ветћп. Јаћге. ХХМД, Нећ 3.
4) Кад је овај рукопис већ био сложен, видели смо да г. Цветко Ђ, Поповић, префесор, приказујући са пуно признања друго издање пишчеве књиге „О основи науке о васпитању“ (у Гласнику Југословенског професореког друштва, св. за децембар 1982, стр. 387), поставља потпуно независно од овога немачког критичара, исто питање: „Како је могуће да живот зајднице пређе из једног духовног стања У друго вишег Другим речима, како је могућ напредакг“ — На исто питање исти одтевор, те према томе излагање, намењено немачком критичару важи и за г. Поповића, а надамо се да ће цео овај чланак моћи згодно да послужи и као допуна у одређивању појма заједнице коју је г. Поповић такође желео. Ми смо и једном и другом критичару захвадни за скретање пажње на оне моменте који у компликованим и многостраним васпитним односима, могу бити нејасни и стручњацима као што је г. Поповић (он, као што је познато, редовно и озбиљно прати савремену стручну књижевност).