Učitelj

496 Др. Љубица Јовичић

детета овога узраста. Живо претстављен догађај на слици треба и у тексту да буде живо изражен. То ће бити онда ако описивања ти набрајања замене чланци испуњени дечјим живим језиком: њиховим природним изразима, дијалозима, узвицима, онако како деца пропраћају догађаје. Тек овако спремљена књига може се пружити деци. Јер буквар одиста није више само систематски сређен уџбеник за вежбање, пун мртвих форми, већ привлачна књига за децу, где ће осећати радост у познавању елемената, који им откривају нове светове.

Можда би један пример био потребан да ствар још боље осветли: Претпоставимо да је у буквару слика „Деца на санкању“. „Уобичајени, описни чланак гласио би отприлике овако:

„Пао је снег. Покрио је улице, куће и дрвеће. Деца су се утоплила и изашла са санкама на брдо. Ено их како се весело спуштају.“

Међутим, други текст маркирао би ову слику, која је сам покрет, са неколико дечјих живахних израза, какви се чују у тој прилици :

„Брзо, децо, ено санке. Ала јуре. Први је Миша. А оно «су Раде и Паја. Ао, преврну се Миша. Не мари, Мишо, не мари.“

По себи се разуме да мотива ове врсте може бити врло много. Али је главно то, да док би први, описни чланак, оставио „децу потпуно равнодушном, овим би се несумњиво постигао сутпротни ефекат.

Дечја опажања носе као једну од главних црта неспособност за објективно посматрање. И у доба ступања у школу деца нису способна да аналитички посматрају. Кад угледају какав нов, њима непознат предмет, уочиће на њему оно што им је већ познато, док ће ново, непознато, остати незапажено. Отуда деца непознату животињу или биљку лако огласе за неку сличну, њима већ познату. Исто се дешава и при читању већ изложене садржине. Кад „дете чита причицу, коју је учитељ испричао држећи се текста у читанци, оно ће при читању уносити учитељеве речи, место да чита оно што је написано.

Ако се буду тражили узроци овој појави наћи ће се на неколико страна. Поред лабавости пажње и оскудице искуства, један од првих лежи у превласти фантазије. М сада фантазија не мирује, меша се у посматрања и мути их. Фантастичне слике и „стварност још увек прелазе једно у друго. Мако се овоме ступњу мора признати основни реалистички карактер, фантастични преплети дају томе реализму нарочиту субјективну боју.

У погледу овога интересантан је и типичан наредни пример: „Девојчица је тек пошла у први разред и још не познаје ни једно слово. Код ње се међутим примећује јака жеља за читањем. Кад 10] дође до руку књига са сликама, она се обично удуби у неку њој привлачну слику и, гледајући у редове испод ње, чита свој „замишљени текст. Једном приликом наилази на уџбеник зооло-