Učitelj

468 Књижевни преглед

првој књизи. У свакој од његових расправа, које несумњиво иду у најсолидније продукте наше педагошке књижевности, пусац нас, као и у свом првом делу, ставља пред два основна, принципијелно супротна гледишта о душевном животу, која су од одсудног значаја за разумевање савремених реформних покушаја и правилно оријентовање у педагошкој науци.

Прво од њих да се окарактерисати као материјалистичкомеханистичко гледиште које, ослањајући се на резултате природних наука из 17 столећа, долази до пуног израза у „филозофском столећу“ одн. добу просвећивања. Душевни живот, по овом гледишту, састоји се из елемената помоћу којих комбиновањем и спољним утицајем настају сложене душевне радње и покрети; човек као индивидуа јесте примарна чињеница у културно-историјском животу; животна заједница одн. друштво је „својевољно дело индивидуа“ које су потчињене истим законима који владају анорганском природом.

По другом гледишту суштина душевног живота не може се докучити механистичко-материјалистичким принципима. Полазну тачку при објашњењу душевног развитка, са овог гледишта, не чини појединачан, индивидуалан живот, заснован на спољним механичким утицајима, већ животна заједница која је, по пишчевом уверењу, првобитно дата. — „Све, што је као истински ново дошло у развитку једног народа и целог човечанства, није било дело појединих великих људи, њихове интелигенције и воље, него је то ново у њима само долазило до најбољег израза, а постајало је у животној заједници и њеном развитку“. (Педаг. чл. и распр., стр. 73). Примарну одлику душевног живота ваља тражити у акцији која претходи свести. „.... не свест, основана на физиолошкој подлози и спољним утицајима, него акција која долази до свести чини суштину нашег душевног живота“. (Поменуто дело, стр..74)5)

Нови педагошки смерови резултат су новог поимања душевног живота. Правог претходника овог новог гледишта, које је супротно индивидуалистичко-материјалистичком схватању, ваља, по др. Младеновићу, гледати у Песталоцију, чије основне мисли он зналачки и убедљиво излаже у свом првом делу,) а с којим се (мислима) сусрећемо и у Педагошким чланцима и расправама“.

За разлику од Хербарта, по коме је васпитање слично раду грађевинара, Песталоције пореди рад васпитача са радом који вртар улаже негујући биљку. Наш писац ту разлику описује овим речима: „Грађевинар може по вољи да зида, и васпитање би по томе требало да буде неограничено по успеху.“ У том смислу васпитање се дефинише као „утицање одраслих на неодрасле по

3) Упореди: Основи науке о васпитању, стр. 86 и даље.

4) Види: Основи науке о васпитању, Песталоцијева. идеја, природности у васпитању, стр. 49 и даље.