Učitelj

408 Др. Вој. Р. Младеновић

живот у заједници се показује као целина, јединство, из кога дутневни живот њених чланова произлази. Гледиште да је заједница нешто нереално, да је она управо једна фикција а да само појединац чини оно што је једино реално у њој, као што је у своје време тврдио Штирнер и као што у блажијем облику многи мисле и данас, у ствари је највећа самообмана, заблуда. Порекло те самообмане лежи у томе што су појединци доиста саставни делови заједнице и што су они одређенији и приступачнији испитивању од заједнице као целине. Али целокупни историјски развитак и све културне вредности које се без заједничког живота не. могу замислити показују нам несумњиво да је заједница нешто више него збир појединаца. Све многоструке и разноврсне радње живог организма који се изражава у заједници толико су тесно повезане међу собом у једну целину, да су били узалудни сви покушаји који су ишли на то да поједине од тих радњи или поједине групе њихове издвоје од целине и издигну као врховни васпитни идеал. То раздвајање није шта више могућно чак ни онда кад су у питању радње које су везане за патње и болове, те их појединци или групе одбацују. С погледом на целину и оне имају значај неопходности. |

Хаотична множина погледа и праваца при оцењивању васпитног циља потиче баш из тих покушаја да се појединци или групе издвоје а њихови задаци у животу уздижу као општи васпитни циљеви или као један систем од циљева. Појединци су међутим пролазни, народна и човечанска заједница је трајна, вечна; појединац се развија од рођења до смрти, развитак заједнице је бескрајан. Једино везаност за заједницу остаје стална и код појединца успркос свим променама. Зато само у заједничком животу можемо тражити један трајан, унитаран („јединствен“) васпитни идеал, ако такво тражење треба да има какав смисао. | Ну при одређивању васпитног циља не смеју се сметнути с ума битне особености душевног живота: он је подлежан развитку, па према тому и променама. Од множине способности које човек у клици донесе на свет при рођењу развијају се само неке према погодбама у којима се појединац налази и под спонтаним васпитним утицајем заједнице. Добар део њихов остане неразвијен и чини у сваком појединцу, као могућност за развитак, оно што се назива индивидуалност. Ми индивидуалност познајемо само уколико су поменуте способности развијене. Психологија је немоћна да упозна првобитну индивидуалност, индивидуалност у клици, пре сваког развитка, тј. саму могућност за развитак. Покушаји са т. зв. психоанализом нису у стању да уклоне ту немоћ, ма колико на изглед привлачне и необичне биле њене претпоставке баш због старања у означеном правцу. Исто се може рећи и за „индивидуалну психологију“ коју заступа Адлер, ученик оснивача психоанализе (Фројда), али није место да се о томе овде расправља. За нас је · важна баш та чињеница да сваки човек носи у себи једно обиље