Učitelj

662 Данило Вукајловић

И Декарт, у своје време, медицину и механику сматра деловима филозофије; Њутн такође не одваја појам филозофије од осталих наука. То се види и по наслову главног његовог дела: Магига!5 рћПозорћаве рптсетла тагетанса. Лајнбиц убраја Кеплера и Галилеја међу осниваче модерне филозофије.

Несумњив напредак у том правцу претставља Волфова подела свих наука на рационалне и емпиријске. Овим је наговештена подела наука на филозофске и специјалне, која ће (подела) тек после Канта добити своје право значење.

Ово историско питање нас неће даље интересовати. Из оног што смо досад рекли јасно се могло видети, да филозофија и поједине науке имају заједнички корен; да се ти изрази дуго употребљују у истом смислу; и да је подела наука на филозофске и специјалне резултат најновијег времена.

Да ли је међутим оправдано говорити о појединим, специјалним наукама с једне стране, и филозофији као општој науци с друге» — Да бисмо на то питање одговорили, потребно је знати шта се данас подразумева под науком уопште, а шта под поједином науком.

Наука у првом и најширем смислу значи скуп целокупног научног сазнања, до кога се дошло током културно - историског живота. Као таква, она претставља културно - историски фактум, као што су: уметност, право, религија. Под специјалном или поједином науком подразумевамо систем научног сазнања о једном специјалном предмету или о више предмета исте врсте, истог рода.

Сазнање, то је још Аристотело увидео, састоји се у суђењу. Наука је, велимо, систем научног сазнања, за разлику од донаучног (каквог имамо, например, у митологији појединих народа) и ненаучног сазнања којим се ми добрим делом служимо у нашем свагдањем животу.

Научно сазнање одликују ова три момента: критичност, методичност и систематичност.

Бити критичан у научном смислу значи: сумњати у све у шта се с разлогом да сумњати. У овом случају сумња је методолошко средство, које има да нам омогући да дођемо до што поузданијег, несумњивијег сазнања. Декарт је дефинише следећим речима: „То је чврста и стална одлука да се ниједном не отступи од правила: „никад не примити ниједну ствар као истиниту, док се не уверимо да је очевидно таква; тојест да брижљиво избегавамо пренагљеност и предубеђење, и да у својим суђењима разумемо само оно, што се буде појавило тако јасно и тако разговетно у духу да никад нећемо имати прилике да посумњамо у то“ |)

м) Резсатјез, Пезеопта де Ја тефћоде, р. П.

а с