Učitelj

Читање у себи 755

споји са другим наставним предметима као принцип изучавања тих предмета — као принцип наставе — тј. ако се деца радом уче раду, тек се онда може искористити његова пуна васпитна вредност.

Читање у себи

од Јована Малезановића, учитеља у Карин — Куновцу

Читање, писање и рачун, може се рећи, најстарији су предмети основне школе. Њихова потреба и корист одувек је позната, само што одувек није у целокупном обиму опажена. Некад се читало ради побожности, а данас се чита ради знања; некад се читало механички, а данас је први захтев савремене школе да се читањем уистину добије вредност за доцнији живот.

Наше је мишљење да основна школа треба да научи ученика. правилно и лепо читати и да му створи љубав према књизи, а пробраним, ваљаним штивом да се у ученика створи унеколико осећање о књижевној вредности. То осећање не може се дефинисати, као што се не може дефинисати ни љубав сељака према народној песми. Може се разумети кад се узме у обзир да састав одговара психози читаоца. Према томе, штиво за децу треба да одговара деци. Од т. зв. цупкалица, успаванки, преко доживљаја мале деце, на живот великих. Читајући, ум напредује, захтева новости, прелази од лакших ка тежим стварима.

Читање се изводи од почетка школовања, те прелази механички, логички и естетски ступањ. Изузимајући букварску наставу, читање треба да садржава у себи сва три ступња тј. ствар која се прочита мора се схватити (логично), а да би се схватила мора се лепо — уколико то развиће допушта — прочитати (естетско). Чак и у првом почетку читања ваља да постоји схватање онога што се прочита, да би се имало више интереса за ствар. Кад бисмо узимали безначајне слогове, дете их не би разумело, не би се имало чиме привући на рад.

То је све гласно читање. Али пошто школа служи животу, пошто се кроз њу дете спрема за живот, то би се у њој требало вршити и читање које се највише употребљава у животу и које је, према томе, врло значајно, а то је читање у себи. Ствар проста, само што за њу треба вежбања. Један велики проценат ђака не уме да чита у себи. Тихо читање, које се у неподељеним школама често употребљава, није читање у себи. Истина, оно је тихо, јер се ученик при њему не чује, али се зато може видети како покреће уснама, — дакле, дете не чита у себи. Међутим, читање у себи чини се без употребе говорних органа; при њему учествују само очи и свест,

48»