Učitelj

| | |

Лажна школа 19

је збиља одличан васпитач, али има ту рђаву страну, што не може човека да поправи а да му најпре главу не раскрвави. Модерно васпитање не ваља зато што занемарује развијање воље за савлађивање животних тешкоћа, што омладини даје и сувише велике концесије у њеним тежњама за лаким животом, и што ђаке не навикава да раде и трпе. Кад је пре неколико година један министар просвете прогласио двојку за довољну оцену која омогућава ученицима прелаз у старије разреде, многи школски омладинци задовољно су трљали руке, верујући да сада не морају много запињати у учењу, јер се двојке и без великог труда могу увек зарадити. И двојке су падале обилато, интелектуални ниво наших школа помакао се за један степен наниже, а амбициозни ученици, који су се стидели тако ниске оцене свога знања, били су веома ретки. Ако би се ученици, чак и они бољи, ставили у положај да изврше избор, на пример, између каквог знаменитог предавања на народном универзитету и спортске утакмице двају футбалских клубова, више је него сигурно да ће спортски стадион претпоставити универзитетској сали. Пре неког времена био сам у могућности да прочитам једно писмо које је нека ученица гимназије упутила једном ученику Учитељске школе, и у том писму, између осталога, налазе се и ови редови: „Пишем ти, драги пријатељу, ово писмо на часу природописа. Професор стоји за катедром, и сав се занео око неких објашњавања. Сигурно мисли да сваку његову реч гутам, али ја — иако га гледам — ништа не схватам, јер моје мисли лете к теби!“ Ко зна да и овај наставник неће сутра постати жртва револверског метка што „бездушно мрцвари јадне девојчице!“

У школи није никад главно да се нешто научи, већ да се кроз њу човек прогура, и да се на крају добије каква таква диплома, првенствено за чиновнички положај тј. за положај у. коме се каријера не тече мозгањем већ седењем. Можда би на ову констатацију какав савесни реформатор ставио примедбу да су сами наставници криви што ученици не воле школу, јер се нису потрудили да им је омиле. Али не! Ми познајемо учитеље који су изврсни школски радници и чију наставу ученици баш воле, па се и њима дешава малер да им васпитаници одушевљено бацају капе у вис и кличу задовољно на сав глас, кад им се саопшти радосна вест да неће имати његове часове. У том погледу не прави се никаква разлика између математике и певања. Настава је настава, и као таква подједнако је антипатична свима, без обзира на врсту градива и личност наставника. Додуше има кривице и до наставног метода што ђаци не воле учење, али главна је кривица у оној урођеној инертнасти људској, која човека одвраћа од сваког физичког и духовног напора и гура га у тихо пристаниште сензуалног башкарења и нагонског разонођења. Оно за чим жуди учениково

2ж