Učitelj

[04]

Д-р Драг. Б. Петровић

противници погрешно разумели, ми бисмо нарочито нагласили да тражимо школу, у којој ће се ученици мучити, разуме се, мучити у добром, васпитном смислу те речи. Ово нарочито важи за ученике који су већ изишли из периода детињства и једном ногом закорачили у свакидашњи животни вртлог. Сталеж, на коме почива цела држава, сељачки сталеж, подноси сваког дана најразноврсније тегобе да одржи го живот, па ништа не ропће. Раднички сталеж, који претставља главни стуб целокупне индустријске организације савременог друштва, врши најтеже послове од јутра до мрака, да би зарадио само кору сува хлеба, па ћути и трпи. Занатлије, трговци, чиновници и цео пословни свет, који има вредности за егзистенцију друштва у зноју свога лица трудно подмирује своје насушне потребе.

Најзад сам живот је једна велика кубура, и досада ниједном државнику није пошло за руком да створи рај на земљи. Нашто онда тако страсно заузимање да се с ученицима прави нарочити изузетак, да се само они ограђују од животне буке и хуке и да се једино њима обезбеђују повластице и олакшице у ношењу крста» Пре или после они тај крст морају примити на своја леђа, и уколико га раније приме, утолико боље по њих: уштедиће себи касније многа разочарења која их вребају у животу борби. Питали су једном Лава Толстоја, какво зло жели деци свога непријатеља, а он је одговорио: „Да имају слуге који ће за њих вечито радити!“ Заиста, врло настране појмове о васпитању имају оне мајке које своја чеда брижљиво чувају од сваке тешкоће која би им загорчала живот.

Тим начином оне могу одгајити нагиздане мекушце и фине лутке за параду, али борце, карактере, јунаке — никада. Тако се може објаснити и факат да се од сиромашних ђака, који рано упознају невољу у свима њеним варијантама, рекрутују бољи људи и кориснији чланови друштва него од деце трулих богаташа. Штета је само што многи сиромашни дечаци, због економске беде, и не успеју да прођу кроз школу. На. свету би било много више истинских људи. Данашња школска омладина, благодарећи неразумном домаћем васпитању, распилавила се у слободи и нераду. У упоређењу са ранијим генерацијама, које су и у кући и у школи добијале строжије васпитање, веће поштовање рада и симпатичнију пристојност у опхођењу, данашњи млади нараштаји гласно рекламирају удобан живот, неограничено кретање и несметано задовољавање „природних младићских жеља“. Родитељи који можда и сами не одобравају оно што им деца раде, осећају да се данас време тумбе окренуло. Да неби долазили у сукоб са својим мезимцима, бацили су дизгине из својих руку и пустили да ствари иду својим током, надајући се да ће живот ипак поправити оно што васпитање поквари. И они се не варају: живот