Učitelj
222 Свет. О. Аврамовић
штину појма „ново“. О „новој“ педагогији у нашем смислу, дакле, не може бити речи. Методологија је већ нешто друго, али и ту се преплићу и мешају многи стари методски принципи и путеви; у извесном времену запуштени, па опет нађени. „Ново“ би било као чишћење старих стаза и канала.
„Нова“ школа није измислила неке нове етичке и психолошке принципе, већ оперише са старим али са више рутине и продубљивања,. Нова школа, дакле, не значи револуцију у педагогији — јер не значи рађање нових начела и закона. Можда буђење и васкрс запуштених латентних снага и диспозиција. Не мења се педагогија као ни психологија јер обе имају за предмет дете непроменљиво по психо-физиолошкој конструкцији и природи. „Непознато“ није равно, није синоним „новога“. Метода и манир у настави није што и ново начело. Нове методе ма колико боље и практичније нису нова идеологија већ рационализација васпитних школа и идеја. Нова школа је рационалнија од старе, али — понављамо — није револуционарна идејно — како би се хтело рећи данас. Нова школа, најзад, у разумљивој немогућности да открије нову дечју природу, може бити бољи, скупоценији рам и оквир али без — нове слике .... Још ако се узме да нова школа треба да буде „школа без муке“ „без духовног напрезања“ „без научних „апстракција“ тј. школа „игре и забаве“, — бојим се да ће г. Др. Драг. Петровић имати права кад „нову“ школу овако схваћену назива — лажном школом (в. „учитељ“ септемар 19833.)
5
Кад се у литератури појавио реализам дочекан је као нешто сасвим „ново“ и револуционарно у погледу етике и психологије. Међутим реализам је дао само наличје старих ствари и обличја. Он је разгребао по човеку и испод сјајне „романтичне“ политуре, открио анимално у човеку чега је одувек. било, али чиме се литература није дотле занимала.
Из реализма развио се натурализам, који је тенденцију анималнога још више појачао. А „најновији су ту ноту поди-
гли до „— крешченда“. То „ново“ у литератури, та груба „истина“, та тз. „људска докмента то подвучено „конкретно“ и „чулно“ — значи
враћање на „старо“, на оне осуђене и погрешне васпитне методе кроз књигу и реч, на име, да се само рђавим примерима, примерима „ружнога“ и „болеснога“ може подићи осећање. „лепога“ и дух здравога и моралнога.
Кроз „мртве душе“ „зле духе“, „Корамазове“ „живе лешине“ „мрље душе“ итд. итд. није вршено дело позитивног одухотворења, већ се припремао терен данашње катастрофе