Učitelj

528 Свет. О. Аврамовић

те квалитете у учитељу. Способан да идеализује личности и односе и онде где правога идеализма није много било; моћан да улепшава много што шта што је у основи и ружно било; да нађе јунака и тамо где, можда, није било јунаштва; да глорификује чисту љубав и у оним срцима где је било мешавине личнога и раснога егоизма; да налази светиње где нису остављене — Лазаревић је био слеп само према учитељу... "Своме учитељу у „Школ. икони“ није дао ни име, јер је хтео очевидно да из њега извуче — тип, генерализацију, учитеља „рушиоца“ и „заводника“. Лазаревић је волео све јунаке својих прича често и једном неразумљивом љубављу — није волео само — учитеља...

Сви јунаци његових прича су симпатични и реални (ма да им Скерлић ту реалност не признаје много), само му је учитељ несавремен и несимпатичан. М многи његови јунаци прича, грешници и пропалице у почетку, поправљају се на крају као у оперети или водвиљу, само је учитељ остао грешник до краја! И као што видите, ни Лазаревић као и Глишић нису дали о учитељу оно што су несумљиво могли дати по својим књижевним способностима.

Глишић је био дете са села, Лазаревић близу села, обоје добри познаваоци и села и народа пропустили су да правилно и праведно виде и оцене учитеља роботника у селуи у народу. Лазаревић добар познавалац „људских докумената“ (што му и Скерлић признаје) био је лишен моћи познавања „учитељских докумената“. Оштра и тачна запажања за најтананије изразе душа и односа ствари, — није осећао само учитељску душу. И то је чиста штета и један минус у нашој литератури. Лазаревић је, чини нам се, по својим књижевним особинама и по свом интедегентном интересовању за народ и народни живот, за људе фине и нежне душе, имао највише смисла да да и један леп, веран и реалан учитељски тип.

Глишић је волео често смешне ситуације и незграпне људе, па што учитеља није лепше приказао није чудо. Лепота учитељске душе, велика збиља, често драма и трагедија учитељске службе и рада на селу и у народу — није могла дати инспирације једном Глишићу, који је волео више да се руга и смеје но да плаче над судбином оних, које су по оној класичној речи и богови мрзели и осуђивали....

Остаје нам још, до преласка на Ранковићев тип, да проучимо учитељски тип који се изродио и исформирао из Сремчевог књижевног дела.

Сремчев тип није много одмакао од учитеља у „Роги“, донекле сличан је ономе из „Школ. иконе“, али, ипак, садржи у себи нешто ново, оригиналније, специфичније. Глишић и Лазаревић дали су учитеља епизодно, узгредно — Сремац