Učitelj

532 Свет. О. Аврамовић

А.

кусних прича, које ће Бен-Акиба доцније, много потпуније и драстичније разрађивати!

Главно Ранковићево дело о учитељу је „Сеоска учитељица“ писана и издата 1898 г. Сећам се да је приликом појаве овога романа било речи, како је наслов погрешан т.ј. даје у роману главни јунак учитељ а не учитељица. За нас је ово питање споредно. У роману су обоје довољно подвучени и обојени. Индивидуално учигељица је јаче изражена, па нам се чини да Ранковић није погрешио. За нашу тезу има једна сасвим друга ствар због које нам се чини да је цео роман — погрешан. И Гојко и Љубица мало су обрађени као учитељи т.ј. мало је дато правог учитељског живота и рада, где несумњиво, има елемената и мотива за роман. Оба су типа дата на уској и (бар за нас) једностраној индивидуално-психичкој бази, у домену где је Ранковић (по оцени својих коментатора био најслабији. Учитељ и социјално обрађен био би пуније и боље погођен. Средина у којој су Ранковића јунаци живели и служба коју су вршили, бледе и губе се пред психо-етичким индивидуалним сукобима и проблемима које је Ранковић невешто обрађивао.

Главне личности су дакле, јако индивидуалисане. Међутим ми смо очекивали и социјално мучеништво њихово, чега је у роману мало дато. Само би ти јаче наглашени социјални моменти дали пуну унутрашњу грађу и пуну идејну организацију.

У нашој свести Гојко и Љубица нису урезани као учитељске фигуре. Они су могли бити и неучитељи, па би сео њима могао дати роман. Да одемо до краја по овим асоцијацијима. „Сеоска учитељица“, није роман. о учитељици већ о Љубици и Гојку. И према томе роман би се могао назвати „Једна жена“ или „Један живот“ и — наслов не би био погрешан А ми, као што видите, упорно тражимо роман о учитељу... Тражимо израђене учитељске фигуре и социјализиране а не само индивидуалисане личности. Тражимо и социјални пресек учитељске службе у роману; пунији и позитивнији учашељски живот и најзад, индивидуалну учишељску исихологију и ешику, јер она постоји...

А све то Ранковић није дао. Садржина романа углавном је једно „опште место“ у књижевном и векњижевном писању о учитељу На првом кораку сукоб са претставницима школске власти; празне учионице без учила и средстава; тупави и пргави „фамулуз“; надменост и похотљивост сеоског ћате; строгост ревизора; насртљивост и неуљудност управних чиновника; плата, станарина и т. д. Затим личне примесе: брзо гашење пламена идеализма понетог из школе; клонулост и апатија. И финале: смрт и самоубијство... То би била грађа и костур романа.